Nova Evropa

нису, “ заиста, ни од какве вајде за томилу: они нити могу да јој што даду. ни да је куда одведу, јер ни сами немају одређена, смера. Шри томе Хамлети презиру гомилу. Шта и кога може да уважава човек, који не уважава ни самог себе“ И после, да ли вреди бавити се томилом% Та она је, у његовим очима, тако сурова и тако прљава! А Хамлет није аристократ само по рођењу.

У сасвим друкчијем виду приказује нам се Санчо Панса. Он се Дон Кихоту смеје, знајући добро да му је газда сугранут; он ће, опет зато, три пута оставити своју постојбину, кућу, жену и кћер своју, и отићи за тим сулудим човеком; он га узастопце прати, подноси њега ради свакојаке непријатности, одан му је до скрајности, верује. у њега, поноси се њиме и рида од јада над самртним одром свота бившег госе. Та се оданост не да објаснити. простим користољубљем; Санчо Панса је човек сувише разборит, а да би могао мислити да штитоноша једног тумарајућег витеза може да се нада друтом чему до ли батинама.

Узрок његове оданости има кудикамо дубљег корена; њега ваља тражити у оном дивном својству широке гомиле, да се без премишљања залаже за све што је добро и честито; у оној готовости да. се несебично одушевљава, ва племенита, предузећа (гомила, је. нажалост, подвржена и другим одушевљењима/) и, најзад у оном превирању непосредне личне користи, која за бедне људе значи што и презирање насушног хлеба. Широка маса свршава увек тиме, да се слепо поводи за људима од којих је испрва зазирала, које је чак грдила, и прогонила, само ако су ти људи тако смели да презирући грдње и прогонства — кроче неустрашиво напред, с очима упртим у њима само видљиву мету. Тежећи за њом, они падају, устају, и најзад сврше тиме да је достигну. И право је да је достигну, јер је тражише с љубављу, са срцем Гез бтапдез репзбез учјеплеп! ди свемг, казао је Вовенарт.

Хамлети, међутим, нити што налазе, нити што изналазе, они не остављају за собом другог трага, друте суштине, сем успомене на своју личност. Саможиви створови, они немају од срца порода.

Ур

И у односима данског принца са Дон Кихотом много је штошта значајно,

Дон Кихот љуби. Дулчинеју, умишљено биће, за коју је готов живот дати (сетите се његових речи у критичном часу; кад га је победилац оборио пода се и хоће да та прободе копљем: »Прост ти, витеже, мој живот, тек да моја слабост не умањи славе Дулдчинејине; јер ја увек тврдим да је то најлешша жена на светус). Он љуби идеално, чисто; тако идеално да ни зачас не двоуми о истинском постојању своје умишљене лепотице; тако чисто да окорели сањало, кад се Дулчинеја пред њим јави у лицу наказне и

247