Nova Evropa
немачки и енглески језик и књижевност. захваљујући свом природном дару за, језике и свом раном интересовању за лепу књижевност. Многе немачке и енглеске књижевнике он је, први, понуларисао у нашим књижевним круговима, — и, ако се не варам, он је први код нас почео говорити о Артуру Шопенхауеру. Његово · књижевно образовање било је јако цењено. — и пре него је иједну критику написао, он је важио као поуздан судија у књижевним стварима. Првих година свога професоровања, Недић није радио много. Живео је више као ђак о распусту нето као професор. Волео је да ужива и да се весели, и био је пао у једно друштво добро састављено за ноћни кафански живот, Са. својим друговима он је правио теревенке о којима је цела варош причала. Интересантно је за ондашње нарави, да је један професор Велике Школе могао живети оваковим животом, а да не изгуби скоро ништа од свота угледа. Лумповање се онда трпело; лумповала је више или мање цела интелитенција; чак се сматрало да у лумповању има нечега тениалHoT. То је био Као неки далеки одјек западног роматицизма: не треба обуздавати своје страсти, нето им се треба подавати: чак ни са моралног гледишта нема ничета лешшег и узвишенијег него бити жртва својих властитих страсти, Мода се мења, и после младог човека осамдесетих година који се правио пуст и разуздан, дошао је, почетком ХХ века, од прилике с појавом »Књижевног Гласника «, млад човек који се правио фини и отмен, и који се место вулканским страстима, дичио слабим нервима и анемијом.
У тим првим годинама свога професоровања, Недић је био необично ведар и раздратан, осећао »сласт живота«, и терао ветар капом, као какав млад уметник који целим својим начином живота пркоси филистрима, Од таквог уметника имао је нечета чак у својој спољашњости: носио мало разбарушену косу, везивао кравату а Та Гауаете, имао у оделу нешто неутетнуто и алаватно, а опет зато чисто и укусно. Западњак, он се добро чувао да његова. уметничка алаватност не пређе у источњачки мурдарлук.
2.
Недић је био тек претурио тридесет година, када су се код њега, јавили знаци табеса: у најбољим годинама постао је неизлечив болник. Он се могао кретати само са штапом у руци, гледајући стално у ноге, наслоњен на некота. ко би га водио, Ако би се нашао сам у мраку, пао би одмах као проштац. Због своје болести, све је мање и мање излазио из куће, и најзад се толико навикао (на собни живот и добио такву леност покрета, да га је чак мрзило изаћи у двориште. Привезан за собу, он је почео на ново да ради. Дотле, био је написао само неколико јавних предавања: сад је ceo па написао своју прву књигу: »Из новије српске лирике«. Та њетова прва књига донела му је глас нашет (најбољег критичара, и остала је његово главно дело. Та је књига објављена. 1893. Пре него ју је
281