Nova Evropa

дама, Отровници Cy то, били они тога свијесни или не«. У овом је правцу дакако пријетила погибао, да се прихвати чисти материјаливам — али не за филозофа каков је био Ниче. Он је добро знао да, у оном случају ако се поставимо на стајалиште да. са физичком смрћу човјека све престаје, не може бити говора о правој филовофији, а исто тако нити о каковом моралу; он је добро знао да је све пропало ако интерес човјека за ову земљу и за њезине ствари траје вамо до часа његове смрти. Ниче се је, у томе, нашао пред критичном тачком своје филозофије — пред проблемом да, занијекав трансцендентне вриједности, нађе начин како би пројицирао интерес човјека за ову земљу и преко његове физичке смрти. Знајући да се ради о великим стварима, тражио је он у јакој душевној напетости тај излаз, па је разумљива његова екстаза, која је као реакција слиједила његову ранијем душевном стању, у часу у којем је мислио да је тај излаз нашао — у 'науци о »вјечном повратку«. 0 његову постању прича, нам сам Ниче ово: »Идеја о вјечном повратку«, та највиша формула афирмације коју уопће можемо досећи, пада у мјесел август тодине 1881: забиљежио сам је на комадић хартије ријечима: »У висини од 6000 стопа, с ону страну човјека и времена«. Шетао сам онот дана уз језеро, силвапланском шумом; уставио сам се код неке примидално осовљене хриди недалеко од мјестанца Сурлеј. Овдје ми је дошла та мисао«, Наука о вјечном повратку јест једном од основних идеја читаве Ничеове филозофске концепције. Он је држао да ће она морати дјеловати и у сасвим сухопарном облику игречена, једино својим великим и далекосежним знаменовањем, али је касније дошао до увјерења да је за овакову науку једино достојан облик дитирамб. Томе увјерењу имадемо захвалити Ничеово дјело у дитирамбима »Тако је говорио Заратустра«, за које и сам вели, у »Ессе ћото«, да је темељна концепција идеја о вјечном повратку. Овоју науку образлаже овако. Квантум силе у свемиру јест одређен, и није ништа бескрајнота; према томе је и број стања, промјена, комбинација, и могућих развоја ове силе, додуше ванредно велик и практички »неизмјеран«, али на сваки начин одређен а не бесконачан. Насупрот томе, вријеме у којем та свемирска сила дјелује, бесконачно је — то значи, сила је вјечно једнака вјечно дјелотворна; до овог је часа протекла једна бесконачност, па су досљедно том морале и све могућности развоја већ једном по стојати. Према томе, садање стање мора да. је тек једно опетовање, а исто тако и оно стање из којег је ово настало, као и оно, које ће из овог постати, и тако даље и унапријед и унатраг! Ове је већ небројено пута било, и небројено ће пута опет бити! Узмимо овај час: он је већ једном, и небројено пута, ту био, и исто ће се небројено пута опет повратити. Дијели живот човјека јест као пјешчани сат кота окрећу да опет истече — а између тога једна велика минута времена — док се све претпоставке из којих смо постали, у циркулацији свијета, опет једноћ не састану. И онда ћемо опет наћи сваку радост, сваког пријатеља пи непријатеља, сваку наду и сваку блудњу, сваку

306