Nova Evropa
виши од човјека. »Ново племство« не пита одакле тко долази, нето камо се креће; право племство не гледа натраг, него напријед! Велика наша љубав према далеким покољенима тражи од нас: »не штеди ближњега свога«, На дјеци нашој ваља да исправимо што смо дјеца наших отаца: на овај начин треба да искупимо читаву прошлост. ЈЊубити треба не земљу отаца својих (Матемапа!), него земљу своје дјеце (Ктделапа!), Већ саме ове мисли, у исконској својој љепоти, подобне су да нам »моралну неман«, Ничеа, прикажу у другом свјетлу него ли што настоје да га прикажу његови противници.
У том свјетлу добива и наука о вјечном повратку један осебујни колорит. Зар се ми не враћамо вјечно у дјеци и потомству нашем Зар се наша дјела не наплаћују и не освећују на далеким покољењима Зар шороци садашњости нијесу тек опетовања порока. прошлостиг О овог гледишта добивамо непроцјењив морални принцип:: код свакот дјела помишљати на потомство, па избјегавати све што на повније генерације неповољно дјелује, и што им може шкодити, Борба Ничеова против сваког негативног гледања на свијет, а напосе против кршћанског морала и његових вриједности даје ипак његовој науци најачу ноту, а имала је добрих разлога. Аскетски идеал кршћанске науке био је посебном појавом једне песимистичке добе, тачно ограничене простором и временом, и нестао би био кад би нестали предувјети за њ, — да нија пмзе-еп-зсепе те науке преузео искусни господар свијета, стари Рим, који је био вичан владању, и који је ту аскетску религију учинио средством свог тосподовања. А колико кршћана данас, будимо искрени, живи по кршћанском аскетском идеалу“ И они који би требали да предњаче тек проповиједају и другима савјетују, а сами... Залуду, кад се дух времена томе противи, и кад нема за аскетски идеал предувјета. Које дакле чудо, да је Ниче ударио на науку од које је остала тек љуска: |
Упоређивати Кристову и Ничеову науку није лако могуће, јер ве њихова стајалишта искључују: један афирмира само вриједности трансцендентне, а други само вриједности овог живота и овог свијета. Али неке су паралеле ипак занимљиве, и показују да је Ничеова наука у највећој мјери неетоистична. Кршћанска наука од нас тражи, да наше дјеловање удесимо тако да искупимо и спасемо своју душу, и да блаженству својем на другом свијету жртвујемо себе на овом свијету. Ниче од нас тражи беспримјерну самоватају: жртвовати себе и своје ближње уошће, и то далекој али великој будућности, жртвовати себе дјеци својој и потомству.
Било како му драго, продрла Ничеова филозофија или не, једно јест сигурно: многи дух што тражи оријентације и смирења, наћи ће и једно и друго у тој науци, — гледајући у њој императив, да се старамо за далека покољења, и да настојимо физички и психички усавршити их тако да буду бољи од нас.
| Марко Костреначић.
310