Nova Evropa

тветови чланци просто ређање факата, без нарочитог логичког везивања, писање »сувим филолошким стилом«; да такве ствари чтовећ може писати у свако доба, и »беа помоћи Муза«; да Иванић себе самога, вара. кад свој нерад објашњује оскудицом инспирације; да њему не оскудева инспирација него вредноћа; да је оњ у основи, лен човек, који не воли да ради, нето воли само да »дуња по књигама«, — и да је само код овако необавештене публике као наша могао Тим цуњањем стећи глас вреднога човека... Ово је било избачено без предаха; Недић, који иначе није био беседник, и шта више вапињао у говору, добијао је у оваковим приликама једну беседничку течност и ширину, која је поражавала. Сиромах Иванић, само је тражио шешир — и, како је био кратковид и неспретан, није могао да га нађе.

Најзад, као уредник, Недић је имао и ту махну, да је у оцени рукописа. био прилично ћудљив. Обот једне ситнице могао је да одбаци један прилог, као што га је због једне ситнице могао да. прими. Те њетове каприце стајале су у вези са његовом осетљивошћу. Ова је била врло фина, али он није умео да води надзор над њоме; једна ситница коју би јаче осетио, могла је стога да има шресудан

утицај на њега. То се најбоље показало у његовим односима према · песницима. Од свих њих, он је пустио у лист само Драгутина Илића. а остале искључио све, У стиховима Илићевим било је нешто источњачке боје и библијских метафора, и Недићу се то тако допало, да је тврдио да су те песме најбоље што их је Илић икада написао. Код других песника, навек би се нашао један стих или једна реч, која, је због чета било вређала Недића, — и тако је Драгутин Илић стекао скоро искључиво право да представља песништво у »СОрпском Прегледу«. ]

(ваки уредник сматра за потребно да украси свој лист великим именима неколико признатих старијих књижевника. Ту уредничку слабост имао је и Недић, али и у том избору старијих књижевника показивао је извесну искључивост и ћудљивост. Од свих књижевника који су тада били на, гласу, он је нашао да има света двојица од којих може тражити прилоге. То су били Јован Илић и Чедомиљ Мијатовић.

Јован Илић био је већ престао да пише, али, старачки тронут Недићевом пажњом, он је претурио старе хартије, и ишчепркао два jom необјављена сонета. Недић је био сав срећан што их је добио. као какав скупљач кад наиђе на једну драгоцену старину.

Чедомиљ Мијатовић привлачио је Недића као највећи 3ападњак међу нашим политичарима, и највећи романтичар међу натим историчарима, Он је дао Недићу једну расправу о Госпођи Јелж Балшићки, Кроз своју историчарску машту он се био на смрт заљубио у ту царску кћер из XV peka, HM писао о њој више у тону једног трубадура (него једног историчара. Мијатовић је био познат као најљубавнији човек Ha свету, велики мајстор лепих речи и претераних комплимената, Може се мислити како је Недић био изне-

391