Nova Evropa

страни. Био је раскрстио са свима котеријама, а своју још није био створио, — и с тога имао одрешене руке као ниједан наш критичар ни пре ни после њега. Он је знао добро у каквим се изузетним приликама налази, и користио се њима у пуној мери. Ова безобзирност његове критике увукла је Недића у разне полемике, од којих је нарочито запажена она са Дром. Миланом Јовановићем.

Милан Јовановић, доктор медицине, био је полиглот и »глобтротер«. Знао је све главније европске језике, и као лекар једног паробродскот друштва путовао по свету, видео Мисир и Индију. Био је велики љубитељ музике и књижевности. Многописац, објавио је медицинске књиге, трагедије, комедије, приповетке, књижевне критике, естетичке расправе, путописе, и т. д. Његово знање страних језика и његова далека путовања давала су му у ондашњој Србији, непросвећеној и забаченој сељачкој земљи, толико ауторитета да је смео товорити о свему... Његови путописи занимали су јако нашу публику, јер су говорили о далеким источним земљама, за Које је она осећала скоро детињску радовналост. Књижевници су нарочито хвалили стил тих путолиса — стил полу књижевни а полу новинарски, који је Јовановић добио читајући бечке фељтонисте, Стил бечких фељтониста, постао је укрштањем немачког романтизма, и јеврејског новинарства, и у њему су били чудновато спојени једно прилично отужно »чувствовање« и једна прилично неукусна праскавост. Држећи се тог обрасца, Јовановић је добио један стил претрпан новинарским фразама, — сасвим лажнога тона, више разметљив нето духовит, више бомбаст него речит.

У свејим естетичким и критичким студијама, које су биле BHсоко цењене, Јовановић је био следбеник старе немачке естетике. апстрактне и формалне. Целога је века расправљао нешто о тратичној кривици, а није успео да постане јасан ни себи ни другима. Имао је пуну главу правила како ваља, писати драме и приповетке, покушавао да их по њима и пише, и добијао драме и приповетке, које, чудноватим начином, нису биле ни мало добре. Поред свега овога знања естетике, он се стално претурао у својим књижевним оценама. Узимао је озбиљно песнички дар Андре Гавриловића, с великом хвалом говорио о романима Лазе Комарчића, писао читаве расправе о трагичној кривици у комадима Милоша Пветића. Као уредник »Отаџбине«, препунио је тај часопис тако слабим почетни-

чким радовима, да је »Отаџбина« изгубила сваки глас, и морала престати.

Јовановић је био у најбољим односима са радикалном омладином око »Дела«. На први поглед, то је могло изгледати чудно. Људи око »Дела« били су филолози и надијоналисти: Јовановић, са својом немачком естетиком и бечким стилом, изгледао је нелосредни потомак високоучених пречанских књижевника, као Јаков Живановић, Јован Стерија Поповић, Милош Светић, са којима је Вук имао да се бори. Али ти исти филолози, који су у Недићу видели једну опасност за националну чистоту наше књижевности,

393