Nova Evropa

Истрајати у поносу, спроводити до конца дужност ради дузжности, бити слуга и аскет идеје која држи епоху = то су стари Римљани мото више ценили и награђивали нето херојства која за чав један уздрмају судбином и светом. Цезара римски народ није изгубио на форуму. Цезар је пао код Филипија, кад се најзад завршила епоха Цезареве идеје о судоини империје.

У окупацији је било доста, и тешких жртава. Али то су биле жртве од бездушне и глупе силе, и жртве због толорукости и ве заности. Није било, или је мало било жртава праве трагедије, ертава које нису имале везе с батинама, б апсом, и б рејонским картицама. Није било оних великих карактера пред којима искушење уступа; није било оних ритерских фигура којима је част страст. Нисмо имали, или смо мало, одвише мало имали Налполеонове Пепи Зо!де-е; нисмо имали Дон Кихоте; нисмо имали чак ни Монтобанова коња, чудног витеза из француске шансоне, који, по цену смрти, није хтео савити колена пред оним Шарлмањом пред којим је већ клекао био Монтобан сам.

Окупација је, напротив, докавала, да човек, који, у поступцима, својим да унизи најљућег непријатеља, има моменат мере, досаде и гађења, да тај човек, у понижењу и заборављању које сам над собом врши, уме бити безгранично неосетљив и немилосрдан.

Изгледа да ствар стоји овако: народи, који у несрећи проживљују задње своје дане, пролазе кроз несрећу са највишим својим квалитетима; народи пак, којима је несрећа намењена да се кроз њу тек роде или развију, преживљују и савлађују несрећу најнижим својим квалитетима просте виталности. |Ми смо у својој "историји имали оба случаја; само, чудним нашим удесом, потоњи пре првог. Косово и петвековно чекање да отпочнемо велико своје дело, то је било страдање народа који је био витез и светац. Који је свесно осећао да срећа и победа још нису његова, судбина. Који је ценио себе сиротом јесењом сетвом што целу дугу зиму изгледа мртва. i Окупација аустријска, то је било страдање народа који није био ни витез ни светац... Кад је војска изашла, кад је пуцњава, престала, свет је притихао чудном једном унутарњом тишином. Он је, у часу највеће опште несреће, нашао себични нерв чисто личног осећања. У окупацију се ушло летартично. Већ је и то мало симпатично. Несимпатичније је што је из те летаргије народ пробудило, пре свега, питање намирница и хране. Најнесимплатичније је, како се тај разоружани свет одједаред до зуба наоружао, и до јунаштава окуражио, у питању порција и предовољства. У борби са мршавом храном наши се људи показали нижи од сваке слутње. (Олаби, зависни, грамвиви на залогај ма у којем тренутку. даборавило се и на политику, и на историју, и на спољашњу пристојност, и на чистоћу, на гордост поготово, и каравани света су непрекидно путовали по свим, буквално свим областима могућности да се обилније наједу. Генерали су вукли зембиље, угледни људи од пера су јели оне кобне ћевашчиће код »Јунака из Лике«, лагало се до срама ниско, врата собе број 9. у гувернеману отвараши су

282