Nova Evropa

тањем суверености украјинскота народа на своме етничком територију, међу словенским народима другога по величини. Ради разумевања велике улоге, коју је одиграо у прошлости, — а одиграће сигурно и у блиској будућности украјински народ у словенском оквиру, — навешћемо овде понешто о његовим односима према двама њему суседним народима —- великоруском и пољском — у историјској перспективи, узимајући за главну тачку. међусобне одношаје у старој руској империји.

Светски рат, који је прешао преко нас, не би био оправдан, када не би донео ослобођење народа. Принцип права и само одређења народа био је јасно прокламован антантом, па, треба да важи и за народе старе Русије.

Од свију потлачених народа Русије, украјински је народ највише патио, зато што је било у интересу царева, посвема. подјармити њетову богату земљу и уништити његово име. У праведним тежњама за народном просветом, у народним традицијама и у развоју културе украјинског народа, сматрала је царска влада »Мавепинство« политичким сепаратизмом, и водила је непрестану борбу против сваке појаве украјинског нацијоналног духа. Велики руски политичар-централизатор Петар |, који је задао последњи ударац украјинском аутономизму, у боју код Полтаве, написао је познату реченицу: »Украјински је народ врло просвећен, али то није нама у прилоге а један од последњих царских премијера, министар Отолипин, назвавши у своме циркулару од јануара 1910 Украјинце »туђинцима«, препоручује у диркулару на Сенат (1911) непрекидну борбу са идејом »рестаурације старе Украјине«. Тако је током дугих столећа, руска, влада систематски уништавала све што је било и хтело бити украјинским, проузрокујући готово посвемашњу забрану украјинске тискане речи и народне просвете, и учинивши ботати украјински народ духовно најсиромашнијим међу свима словенским народима, Ове течевине културе, народних традиција, књижевности, постале су жртвом поменуте борбе против идеје »рестаурације слободне Украјине.«

Главни »аргуменал« којим се служио руски апсолутизам при уништавању украјинске независности —нацијоналне, а с тиме уједно и политичке —, садржан је у речима: »Украјинци нису васебан народ од рускога народа, и њихов је језик само дијалекат руског језика.« Петроградска, Академија знаности, у посебној споменици, намењеној влади у питању укинућа забране тискане украјинске речи (од 20. фебруара 1906), признаје, да украјински језик није дијалектом руског језика већ самосталан словенски језик, баш као што и украјински (малоруски) народ није огранак рускога народа, него засебна грана словенских племена, источне скупине. Украјинска књижевност је, према мишљењу свих слависта, виша од многих других словенских књижевности, унаточ суровим вапрекама њенот развитка, што јој их стављала, царска, влада.

Други важан разлог великоруске пропаганде био је овај: »У крајинска држава није никада постојала засебно од Русије.« Истина је,

411