Nova Evropa

вови, који су ме, руменилом својим, или бледилом својим, и у најзабаченијим селима Подолије, у мору блата, раввесељавали, овде су црни, прни.

Уплашено и дуго гледам старе камените куће, заостале иза. пожара, шре четири стотине година, кад су Енглези све попалили и опљачкали. Оне су зелене, зарасле маховином; прозори су им бев стакла, и љубичасти од влаге. Оне су једине блеђе и светлије шаре у мраку. Иза њих, као огроман гроб, диже се земља, и нигде стабла, нигде ни џбуна. Сва се савила на исток, преломљена од бура. Нигде један миран пут, — сви се превијају, крхају, бегају. Стене су разбијене и набадане, као степенице, све дубље и дубље. Осећам да се оне спуштају огромне, горостасне, чак на дно мора. „Стојим прав, и осећам мир, тамо далеко, на прузи видика, која, модра и широка, обавија небеса,

Испод овог ужасног врења и кључања, испод ових пена, знам да је све румено, као зора, и све зелено, као трава. Знам да непомично лежи један тежак, љубичаст камен. Подижем руку, и спуштам је на воду, са осмехом.

Море и небо се, одмах чим прође подне, слије у мрачан, модар бескрај. Огромни вали падају на стене и увале, које грме.

Некад, једног ведрог руменог дана, пре хиљаде година, можда, су одавде пошле дуге, јонске лађе, са црвеним јадрима, са великим, светим знаком на своме белом кљуну, пуне тешких, винских ћупа, и нису се вратиле, никад више.

Прелазим руком по челу, и лежем на, стену, из које тече нешто румено као крв. Из дубине допире до мене мирис тих лепих, помазаних витких тела, голих као богови, меша се у маглу, која нас обавија; замара ме полако, тако да ми се руке опуштају са стене, глава клоне, и високо, на врху земље, опкољен сурим небом, осетим један мутан осмех и страст.

Шести је дан како сам овде, и мали хотел, на врху једног рта, још је весео. Свако подне ручам мале, модре пужиће, крај једног прозора, са којет видим све море и острво Оџеззал!, плитко, једва видљиво, песковито, кроз валове и пене. |

Ти пужићи се набадају на игле, па личе на црве, а заливају неким дивним, жутим вином, које цвета насред стола, и мирише. Пијем га, изговарајући често најлепши Миличићев стих: »а Земља, нека, је срећна, сирота Hama сестра, Земља«.

Сам сам, далеко од својих, и од обешењака. Нисам песник, нисам учитељ, ничији слуга. Ову чашу Јакшићу, који је писао песме и гладовао у Сумраковцу. Ја сам далеко од завичаја и обешењака. Сву ту радост, која ће вас, можда, сетити Таторе, ма. да мене сећа више Хамсуна, пробудило је у мени ово вино, жуто као

цвеће, и мој домаћин, који ми кува, и корача као балеткиња, а на

врху мрнарске капице има црвену, црвену китицу.

Он је, за време рата, био под Котором и рањен је на, Јадрану. Хлеб му је бео и врућ; помаже ми да, једем пужиће, пева ми старе бретонске песме, и смеје ми се, јер дрхтим од влаге и зиме.

429