Nova Evropa

Разболео сам се у ноћи кад је бура стигла, и лежао, два. дана, у грозници, између четири зида, који су фијукали. Прозори су целу ноћ били жути и тресли се, звонко, као нечији луди таламбаси, а прасак и грмљавина воде, над кућом, превијала ме је у мукама и пробијала знојем. Домаћин ми је довео лекара, али сам, од свеће, коју су дизали над мојом главом, и од прашака које су ми сипали у уста, губио свест. Тек трећи дан, дигао сам главу и тледао кроз прозор.

· Жуте, модре, зелене, и црне воде, јуриле су према обали. Острва су била нестала, а море се преливало преко брда, и засипало кров.

Грмљавина нас је тресла, помодреле и бледе, цео дан.

Некад сам, уморно, лежао у земљи, која се расипала под топовском паљбом, и никад нећу заборавити лишће распветанот кромпира, које се тресло, као од града, од танади, око моје тлаве. Али ова жута светлост доводила ме је до несвестица, крај мога прозора, који би, сваки час, помодрио и тамнео, севао, ољештао, пуцао.

Четврти дан, предвече, дошла су кола по мене и однела ме у Брест, а ноћу сам дошао у Кампер, и не знам где сам.

Кроз завесе видим речицу браицу, која тече кроз град. Над њоме пада увело лишће, које, овде, још свуда жути, а преко ње. прелазе небројени, гвоздени мостићи.

У мојој соби, на левом зиду, црвени се велики плакат, — зове. на збор са игранком, католичке омладине, у знаку мача, који видим и на чипкама завеса.

Али је свуд тишина.

Знам само да, насред града, има катедрала лепе, бретонске тотике. Све друго је било, као ти мачеви, весело, безбрижно, и витко, у том граду. Свако дрво, девојка и младић, сваки лук над капијама и прозорима, засијаним сунцем.

Предвече, кад је катедрала, сва у шиљатим сенкама, огромно израсла, придигао сам се. Сви ти људи, који ручају самном, толико брбљају и развесељавају ме. Упознао сам два калуђера, који носе широке, црне шешире, као моји сељаци; они ме одведоше да гледамо, старе и љубичасте, далматике. Показаше ми римске граничнике из доба Клаудијева, и тако смо, заједно, пошли даље. Пред уласком смо дуго гледали једног препуклог Христа, чије је, тотички сухо, тело, делећи две лепе архитектонске пруге, и ништа више, сметало дебелим владикама, па су га улепшали, Нађосмо једну свету Катарину, са јако стиснутим коленима; и она, је држала мач у руци. Ја, да покажем колико сам образован, сетио сам их једне лепе Богородице, мало веселије, коју је Рескин назвао: зошђтеће рјсатде. Они се намрштише, и одведоше ме пред једну Марију, над једним вратима, чији се камен расцветао, као стоструко водено биље, коју су два анђела страстно гледала и кадила тамјаном.

Над речицом је падало жуто лишће, и стара црквена окна, пожутеше, на тихом сунчању, као ћилибар. Видех да сам у туђини,

431