Nova Evropa

обали. Пустио сам их да редом гледају кров мој доглед, и учио их, кришом, да пуше. Е

Она су ме водила и показивала ми рушевине старих кућа на обали, дге се искрцала Марија Стјуарт, пре четири стотине година, кад беше невеста. Ту је море било плитко и дубоко плаво. У вртовима је дветало цвеће и лежали грудоболни мрнађри. Ох, оног ко је рођен да љуби, развеселиће море, ако та је прешао, бићем својим страсним, и после стотине година.

Болесници су дизали главе и гледали ме, јер, у туђини, по улицама увек гласно звиждућем.

Деца су весело трчала замном, п одвела ме на обалу, блатну као наше баре, са које се, по блату п песку, могло пешке прећи на острва.

Она су ми се грохотом смејала, кад сам скидао обућу и пошао. Љубичаста, стострука бића, што личе на цвет, цветала су у води, н модра као летње руже, прилепљена за камење, осула су ми ноте бојом која је као крв. Кад сам био одмакао, деца су ми викала да су ме преварила, пи да се нећу моћи вратити, али их ја нисам ни разумео, ни слушао,

Дошао сам на острво, и шшао све даље од рибарских кућа. Врхови брежуљака позеленеше кад видеше да им идем, и ја се успех на њих. Дошао сам да легнем и ту, да се загледам у море и прошашпућем страсно имена родних поља, азијских острва, и далеких река, да помислим на боју леда и снега, око земље, H месечине на небесима.

Океан је ту био румен и зелен, пун стена, на које су падали вали и пене, као бели венци.

Цео је тај дан био тако весео.

Лежао сам дуго, и гледао ту пустињу, која није имала краја. све док није потамнела. Учинила ми се, тада, плава као Јадран, и то ме је сневеселило; сетило, да ћу морати да се вратим.

Дигао сам се и, погнуте главе, пошао натраг. Кула светионика, на сред острва, засијала је, и све је постало сиво и неизречно бедно. Прошао сам крај малих кућица, у којима је био мрак, и горела огњишта, која се густо диме. Бабе, страшно сасушене, излазиле бу, и са очима што дуре зуриле су у мене зачуђено.

Кад сам пошао доле на обалу, викале су замном.

Тек кад сам сишао, видео сам шта је. Деца су се нашалила самном. Прешао сам за време осеке сухим, а сад је била плима, и све је било поплављено. Вали су ударали о балване, и оне барке, које су шреподне биле извучене на копно, љуљале су се сад, у даљини, на води.

После сам се дуго денкао са рибарима, пи тек увече, кад је пао мрак, превезоше ме натрат.

Спавао сам у једној пустој кући, и целе ноћи ме будио тежак, тучан црквени сат. Од детињства тако, ма где био, станујем крај звоника,

434