Nova Evropa

Кола, натоварена купусом, на којем седимо, зашкрипаше, чим ститосмо на градску калдрму.

Провео сам вече под најмрачнијим зидовима, што сам их, у животу, видео. Сваки ко је прошао крај мене био је таман и нечујан као сен, Тај мрак, који се упио у све, и покривао све, није био тврд, као онај што пригуши кућице у селима крај Висле, ни плав и лак и свилен, што шушти као рубље прострто по зидовима, као онај што га Алпи равастиру малим, каменитим градићима на ушћу Пијаве, па од снега брда, што из даљине бели, пред зору затрепери. Овај мрак је био сав ваздух, падао је, као прах, на зидове, дизао се, као прах, са земље, и гушио.

Куће бу изгубиле облик и љуљале се, улице су биле дубоке и пругасте као ораница. А цркве, са узаним, шиљатим кулама и звоницима, избушеним и пробијеним, као кавези, у којима се љуљала звона; опкољене зидовима, који су танки и високи, као да. стоје после једног пожара; са прозорима, у изрезаном камену, толико да личе на широке и дуге завесе од чипака, растварале се и стапале једнако, у мраку, као огромне сенке. Најлепша, међу њима, Ке СгезаКег, што јој је кула виша за једанајст метара од кула паришког Нотрдама, а стара шест стотина година, љуљала се једнако надамном, десно лево, како сам обилазио уличне фењере да је гледам. Очи се уморе од мрака, висина, и врхова, и трепере.

Около, свуд, тесне, мрачне улице, пуне ђака, школа, манастира и калуђера. "Они су сви високи и тихи, и поносито товоре о нормандској готици катедрале; о прозорима из шеснајстог столећа, које ће ми, сутрадан, показати, и спомињу Вобана, који је рекао ma je та кула најчудније дело људске руке.

Али кад останем сам, иза тих стаклади, на којима црвени Христоси деле праведне од грешних, ја, опет, једнако, као у сну, провлачим и ширим руке, кроз тај мрак који гуши.

Уморне очи доводе до визија. Сав горки немир и охолост, који бије из ових цркава, које као да су махнити зидали, пада на душу, и гласове са улице, који једва допиру, кроз тешка, црквена врата, чујем као пригушене урлике.

Гладан и жедан, са дршћућим коленима, идем од зида до зида. Јукови, који се превијају тако далеко и високо, као ни један мост над водама; стубови, који, на танким дршкама, подупиру велике круне кровова, и личе на огромне, мрачне расцветане лале: зидови, што цветају високо у камену, танком као биље; прозори тамни у недогледним висинама, који се црвене као крв, све ме то превија, крха.

Један свештеник прилази ми, говори ми, хвали се.

Али његово утојено лице буди у мени бес, и ја му ређам Молијера, Расина, Монтескија, Русоа, који су ове цркве називали: »mouvais бобф«, »ђатђаге«, »caprice«, »dćsordre«, »que la raison ne peut justifier«,

Ти зидови, те таме, ти врхови, ти оштри, високи вијузи пробудили су у мени очај и мржњу. Ја му, ивненада, пребацујем све: оцеве, што траже паре, девојке што траже паре, мајке којима смета

436