Nova Evropa

даљи. него злочинци, који се не жадају извести радничке масе на клаоницу, иза, чета слиједи крв, биједа, глад, економска пропаст, и напокон компромитовање социјализма. Револуције се не чине, не штриређују, оне постају, оне долазе сасвим неовисно од воље и жеље тојединаца, и ако до њих дође органским развојем људског друштва ништа их не може зауставити, јер оне не респектују ни бајонета ни тамнице. Развитак се људског друштва не даничимзауставитипапрема томенисоцијална револуција.

Модерни свјетски социјалистички покрет (интернацијонална социјална демокрација) стоји у питању односа према револуцији на чистом марксистичком становишту. Социјална, демокрација је, као · политичка представница, радничке класе, по свом програму, који се оснива на Марксовој науци, изричито револуцијонарна странка, и њена, револуцијонарност долази најбоље до изражаја у њезину коначном циљу докидања капиталистичког начина, производње на основи приватне својине, и завођења колективистичког начина, производње са друштвеном својином свих добара. У томе се социјална, лемокрација разликује од осталих социјалних покрета, који теже за преображајем друштва једино путем социјалних рефорама. Тиме није речено да се раднички покрет — предвођен социјалном демокрацијом — одриче социјалних рефорама. Насупрот, стојећи у питању тактике на принципу демокрације и парламентаризма, он се бори у свима правцима за социјалне реформе (радничко осигурање, заштитно законодавство, постепена социјализација, прогресивни поревни систем, итд.), јер свака од тих рефорама. значи корак напред на путу ка коначном циљу, будући да се с помоћу содијалних рефорама ограничава власт капитализма, а јача п подиже економски и социјални положај радничке класе, која тим постаје способнија (материјално и културно) за даљу борбу. Обоје, и социјални револуцијонар и социјални реформатор боре се за с0цијалне реформе, разлика је међу њима само у коначном циљу, јер док се социјални реформатор ограничава на реформе, и оне су му коначним циљем, дотле су социјалисти револуцијонару реформе тек средством за приближењем и постигнућем коначног циља.

Да завршим. Ооцијална демокрација настоји да радничкој класи, дакле друштвеној класи која је досада била угњетавана и експлоатисана, присвоји у држави политичку власт, водећи се у томе принципима политичке демокрације ( уколико је то у појединим државама могуће; гдје то није могуће, услијед реакцијонарног политичког режима, и социјална демокрација принуђена је да подешава, своју посебну тактику, неодричући се ни евентуалних оружаних устанака). Кад освоји политичку власт, постепено испланом, у сугласвју са ступњом економског развитка дотичне земље, и на темељу знаности и дотадањег социјализацијоног искуства, избјегавајући узалудне експерименте али смјело