Nova Evropa

слику насељавања, прво дуж стратешких путова, а затим око културних и индустријских центара. Колонисти су нарочито волели угљени и индустријски рејон Донеца, Северни Кавказ, и низине Волте, почевши са саратовском губернијом. Густе су биле колоније

и на Волињи, у пограничним дистриктима и у херсонској и та-

врическој губернији. Начин да неко дође до земљишта, на колонивацијоном терену био је следећи: да би се сакрили трагови тајне немачке најезде, издан је био у Немачкој закон о двојном поданству, по коме је немачки поданик могао истовремено бити поданик двеју држава, ув пристанак на извесне услове према држави изабраној за друто поданство. Какво огромно и безгранично поверење званичне Немачке у патријотизам Немаца, који никад не заборављају интересе своје матере земље! Немци, одређени за. колонизацију Русије, селили се, с почетка, као радници немачких колонија, примали после руско поданство, и постајали тако колонистима у Русији. Као чланови немачких општина имали су право куповања. земље; и у последње време долазиле су на пијацу врло велике количине десјатина. Размножавање колонија, по плану, и особито према аустријској граници, узело је полако тако претеће размере,

да је (1908 године) руски министар унутрашњих дела, СОтолипин,

изнео пред Думу законски предлог о забрани да, Немци-колонисти и даље могу куповати земљишта, у зони која граничи са Немачком или Аустро-Утарском. Дакле се најзад чак и безбрижној руској влади учинило да нагла колонизација Русије немачким елементом није шала. Додуше, ниједан законски предлог није претрпео више затевања и одлагања, него баш тај (лежао је дуго времена у Државном Савету), али је најзад ипак изгласан и потврђен. Истовремено с овим мерама, којима, је сврха била преобраћање Русије у немачку колонију, утицало се у истом смислу и на јавно мишљење у Немачкој, тако да је најзад неизбежним постао онај рат који је имао Русију да раскомада и да је потчини германској власти. Године 1894 је учени Немац, Карл Јенш, у својој књизи »Ни капитализам, ни комунизам«, отворено саветовао Немачкој да уђе у рат са Русијом, према којој да она стоји као што стоји цивилизација, према варварству. Мишљење Карла, Јенша, било је да Русију треба тући, а, затим је раздробити у појединачне, самосталне и аутономне области, које би номинално остале потчињене руском цару а у ствари стојале под протекторатом Немачке. Пропали руски »памјешчики«, пише Јенш, биће срећни што ће наћи добре купше за, своја имања која ништа, не носе, а запуштени руски сељаци добили би, према њему, у новим газдама врсне учитеље и вође. Русија се мора, каже он, покорити немачкој култури, и служити искључиво Немачкој у њену даљем победоносном развитку. После је још читав ред немачких писаца обрађивао теорију Карла Јенша, и, постепено, идеја о неопходном преобраћању Русије у немачку колонију постала је додуше тајним, али главни принципом немачке политике према Русији. У исто време, осамдесетих и деведесетих година прошлога, века; почео је у Малорусији покрет око такозваног Украјинског Питања.

131