Nova Evropa

глатолица завлада у цркви и заузме мјесто латинскога језика,

који је у школи с-толиком љубави нредавад.

__У Булића научењака има увијек обиље пјесника и естете, који налазе у свему садржаја за одушевљавање и испитивање. »Дон Фране Булић на римеку је лову надијепљена, словенска младица« — тако је карактерисао покојни Јанко Кохарић класичну личност нашег гордог римског патриција који је уједно и благи, добри кршћански пресбитер, са широком словенском душом и меким 40вјечанским осјећајем. Висок, јак, и лијеп, снажан и ведар, складан и отмјен, темпераментан и садржајан старац, усправно и свјеже ступа и хода, пркосећи својом снагом времену и напору, па запањује и привлачи као гранитан коринтски ступ, који својом складношћу и снагом одољева вијековима. ~ |

Дон Фране Булић родно се 4. октобра 1846, на дохват староримској Салони, у Врањицу, у мјесту које Талијанац од миља назива. »Рассоја Мепема«, а наш пјесник за њ казује »да у мору

љепост своју гледа, кб дјевојка красна у зрцало«. У њему се већ

за раних његових дана разбуђивала бујна фантазија старим лаписима и антикним ликовима, који су се налазили по околици расијани. Он, затим, студира у Оплиту, а онда у Задру, и на радост својих постаје 1869 попом. Но Булић није тиме завршио своје студије, он полази, иза неколико година средњошколског професоровања у СОплиту и Дубровнику, на филозофију у Беч (1877—79) тдје студира филологију, док га за археологију не предобије тласовити Сопте. Вративши се у домовину, постаје 1883 равнатељем сплитске гимназије, затим равнатељем сплитског археолошког музеја и управитељем ископина у Солину. И та је година важна, н6 само у његову животу, нето и за пијелу нашу науку и културу, јер је на једно одговорно мјесто, за наб и за остали културни свијет, срећним случајем дошла личност која је била нарочито позвана, по својим способностима, и по свом одушевљењу, да дјелује тамо гдје бу се кроз деценије његови претходници, несистематски једва помицали, стојећи заправо и углавном тамо гдје су их још у ХУШ стољећу оставили истраживачи браћа Клерисо (СТенззеам). Уосталом, Аустрија није никада с радошћу про-

матрала наше успјехе о којима би могао и читав културни

свијет сазнати, па није ни тражила људе који би што боље сачували те закопане свијетове што су археолови стали полако. откривати, да их поново огрије божје сунце и свијетлост знаности и умјетности. Ca доласком Булића почиње, стога, нови живот и нова, епоха, једнако за науку нашу и свјетску. Изванредан организатор, он и са најкукавнијим средствима зна получити успјехе,

које онда умије објавити тако да на њих сврати пажњу несамо до- ·

маћим научењацима, него и странима, који већ од првих дана Булићева рада сазнају и осјећају, да има на Јадрану међу непознатим Словенима једна научна оаза у којој и они најжеднији могу наћи окрепе и нове снаге. Знао је Булић, како је важан за, опћу науку тај терен на коме су ве укрштавале толике велике и

славне културе Истока и Запада, паганство и кршћанство, на.

ЛА