Nova Evropa

ним, социјалним проблемима, с којима држава ни сама није била. "начисто; а кад решавање тих проблема није трпело даљег одлатања, дошли су синови руски из иностранства, и, неповнавајући прилика код куће, почели су тући мачевима по замршеним чворовима. М ето до чега је дошло! 'Толики честити Руси вапију за помоћ, и криве сад и Немце и Енглезе, и попове и комунисте, и свакога, за оно што се десило, и што се још дешава, у Русији. И још увек не виде јасно, ко је у ствари крив, и шта се управо десило! — Треба. им рећи: уђите у себе, браћо Руси, поспите главу пепелом и учините покору, па ћете наћи кривца, и знати шта вам ваља ЧИНИТИ!...

И исто тако, на исти начин, треба. говорити нашима. — Уђите у себе, Југословени, и видите шта радите и куда то води. Ви сте браћа и сродници Руса, сви сте ви Оловени, — сви ви имате одвише развијен смисао за критичко разматрање, и осуђивање свега. што други не ради како би требало, и сви:ви немате довољно урођене склоности ка организацији и дисциплиновању самога себе ва заједнички конструктиван рад. Ви тражите сваки своје локалне и покрајинске слободе и правице, а нећете да. увидите да, ће се на подривеноме тлу делине срушити и ваша мала кућа, маколико она, била сама, у себи брижљиво и суревњиво изграђена и украшена. Зар вас руска невоља ничему не учиг Зар не препознајете својих рођених слабости у гресима своје старије браће“!

Али шта вреди присебне речи упућивати заслепљенима страшћу. Запаљени мозгови нису приступачни филозофском проматрању и логичном извлачењу аналогија између наших и руских прилика. има треба друкче говорити, њима се руска сабласт мора ближе пред очи дочарати.

Баш као у Русији, пред рат и за време рата, и код нас се стално обилази око тежишта ствари. Губимо се у историји, и трљамо се око племенских привилегија, док напољу у свету сазрева, без нас и против нас, ново гледање на ствари и на људско друштво; а ако и пробије границе, па се нојави понегде и код нас, чинимо се невешти, или, ако нас мало оштрије потсети да је ипак ту и да постоји, невољко га гурамо у страну, па и насилно угушујемо. Ове што нас занима, све што нам смета, све што нас боли, и све што још има да се реши, хоћемо силом да гледамо само с једне, исте, старе, тачке гледишта, — постављамо проблем, увек и цео, као племенски, нако он то већ одавна није више, или бар није више у првоме реду. Он је данас у ствари, у сржи, содијалан, те се и на све тачке практичне лолитике — југословенство, јединство, централизам, федерализам, аутономије, сепаратизам — има тледати са тога, гледишта. Јер, сасвим је свеједно, данас, у Југославији, из којег су племепа министри: да ли Хрват или Србин, Босанац или Црногорац, упропашћује народне финансије, или не зна уредити пошту и саобраћај, или се богати на рачун државе; сасвим је свеједно, да ли је Г. Спалајковић Оловенац или Хрвал, кад нас онако брука пред целим светом у „Женеви, и да ли јеГ.

226