Nova Evropa

ујући, форму, све што је од техничког и више занатског значаја. Што теже ка, оној најелементарнијој уметничкој чистоти и савршености, што је као какав скривен и невидљив идол, и на коме уметничка генерација, ва генерацијом пружа у верском ентузијазму своје руке, пуна очајања и дубоке наде у тог невидљивог и незнаног бога, чији се облици незнају, али чија се моћ осећа.

Севану је скоро сасвим споредно сиже слике, и не тражи само ефекте светлости и ваздуха, као Моне, већ саму атмосферу места, ПИ законе облика. »Одблесак у води« је сав у оном ваздуху, белу по хл дну, што непомично стоји над каквом мирном воденом ај негде високо на планини. »Купач« што излази из мора сав је оно плаво и дубоко небо, што као да је пало на земљу и све прекрило. »La douleur« je ред нијанса једне црне душе. Његови »5НП Ше« су мртвило укочених боја на наборима једне завесе, и расутог, одкинутог плода. Он не жели да има свој посебни сиже и своју искључиву средину, да има свој стил и свој реализам, као што га је имао Легас, оликајући тако радо сенке сумрака и затвореног простора. За. њега је била боја, проста и јасна, све је у оном бескрајном мору ваздуха. између земље и неба. Пикасо, а нарочито Матис, иду још даље. У свом потцењивању техничке стране уметности, у потпуном олбацивању форме, Матис слика, сто, столицу, вазну са цвећем, завесу на прозору, или даске на поду онако како би их насликао какав

почетник у пртању. Даје се само основно, само оно што је најнуж-_

није, да би се тако пружио као крај Аријаднина конца што води у лавиринат тонова боје.

Одилон Редон се бави неким неодређеним -романтигмом, и игра се јефтиним ефектима преливања као на наборима каквог огртача од кадифе. ДОК. је Хенри де Тошоцве-Гаштес више цртач но сликар. — он хоће да потчини боју не линији већ простој црти.

Двоје најважнијих после Севана, су Гоген и Ван Гог. Гоген долави као делимична, реакција, необавирању према форми. Он је сав романтичар, има свој одређен стил, своје омиљене боје, свој систем. Он уноси у пост-импресијонистичку школу покушај да се слика једна идеја, успешан предмет за експлоатацију једне друге уметности, књижевности. Његова, носталтија за далеким острвима ни примитивним животом, ва мистицизмом и инстинктом дивљака, тако је изражена у његовим богатим и измешаним бојама. Код њега нема много елементарних тонова. Он највише употребљује само љубичасто пи тамно ружичасто, са преливима у затворено зелено и цинобер црвено. У устима и очима, његових жена и људи спава једна тајна. У њихове је руке уткана чиста и невина љубав. Под утицајем Puvis де Сћамаппез-а он ствара ограничене и издвојене површине у које слаже богато и бриљантно набапане боје.

Ван Гог се упушта у једну смелу аванту ру, да пронађе и изложи боју из сенке у којој се она губи. За њега, постоји и субјект, и он нам га даје у гротескним потезима кичице, као што су коврџе на бради његова »Поштара«, или избраздана земља са њиве у његову »Плугу«, или лула на његовој »Столици«. .

280

зубне

dava digi. ićya ан

dela. s