Nova Evropa

љивости, гласови незадовољства, човечјег са свачим што јесте на свету, са поретком ствари, са временом, са самим собом«. Болесна. је Русија, »али Европа. још теже него Русија, а разлика, је у томе што у Европи то нико не види«. »Почекајте, ускоро ће се подићи крици баш у оним државама, које на, око изгледају примерно сређене, и којима се усхићавамо... у Европи ври таква унутрашња пометеност да никоје човечанско средство неће моћи помоћи«. Европи. је немогућан повратак ка морално здраву поретку, јер је одбацила. од себе моралне основе ошштег живота, а све своје наде ставила, на, право: »Европу ће облити крв, изнемоћи ће у залудним борбама, н ништа неће постићи«.

Гогољ непрекидно истиче мисао, да је неопходно нужно положити друштвене односе не на, правну, него на моралну основу. »Сви осећају, да је живот на путу, а не у пристаништу; све живо нешто тражи, тражи не ван себе, него у себи; питање морала надвисују политичка, научна, и сва друга питања«. »Душевна пустош савременог друштва, и лака, од ветра, начињена дела његова, гоне свакога, од нас да, строго погледамо сами у себе.«

И једно и друго, и разрешење оне дубоке духовне кризе коју преживљава све човечанство, а пре свију Западна Европа, и борба, против духовног опустошења, и подивљавања, могућни су само онда, ако се сав живот преустроји по начелима, која, је објавио Христос. Гогољ се ту јавља, у многом, као претеча Достојевскова учења о улови Цркве, која је »једина у стању расправити све наше недоумице и сва питања«. Као претеча Достојевског јавља, се Гогољ и у критици католичанства, као основе целе западне културе. Премда се Гогољ том темом мало бави, има неколика, места где наговештава, мисао Достојевског. »Што више улавим у Цркву (православну) срцем, умом и помишљу, тим се више дивим чудној могућности у измирење противречности које није у стању да измири Западна, Црква«. »Западна, Црква, отискује човечанство од Христа; што се више труди око измирења, тим више уноси рагдор.«

»Како су бедне све хришћанске тежње 19. века, како садрже у себи једино мисли, а не дела!« — говори на једном месту Гогољ. У тим речима је изражено полавно становиште религијозне критике његове на западну културу. Гогољ баца кривицу на унутрашњу пустош и спољашну стерилност европског живота, на удаљење од моралних основица, живота, и на. необичну развијеност правне културе, која ствара једино спољну реглемантацију живота, а није у стању препородити човека изнутра. »Хришћанских тежњи још има у човечанству, али су људи изгубили хришћанску снагу.« Поглед Гогољев се окреће, са дубоком вером, ка источној цркви, која је у целини сачувала завет Христов, и ту он сагледава, у свој грандијозности, оно духовно дело које има да изведе Русија. У очекивању корените промене целог животног система, Гогољ зове све људе на, велико служење за оздрављење целог човечанства; с тугом, са страдањем, и б молбом, обраћа се свима онима »који још непрестано сматрају живот играчком«, и »не чују тајну живота, и најскривенију небесну