Nova Evropa

službu, Sada su dapače i ulični fakini »pouzdani izvori doglasni«, Govore da je petstotina mrtvih, Nema razloga da ne verujemo.

Popodne se nervoza malko ishlapila, Onda se vide čudni »štillebeni«, Publika obeduje, puši cigare i brblja kod stolova, Gosti su posluživani pod pratnjom bajuneta, Sada već možemo da se ukrcamo u kočiju, da razgledamo grad, koga je senzacija revolucije na čas omamila, pa sada ргедуа, Косја зе Когшта ргеКко орека, razbitog staklovlja, i preko ruševina, Plahi radoznalci sakrivaju se, U nekoj trgovini maslaca, kod poluspuštene ocelne rolelne spava onesveštena neka debela žena, a usta su joj otvorena, Ali tišina je prepasna. Pouzdano je i jasno, da će tom jadnom jadnom bolesniku, Коба veterinari i felčeri zvanične politike leče vatrenim dušom i olovnim pilulama, pod večer opet pozliti, i opet će pasti u vrućicu ı delirij, -

Rekli su, da neće biti svetlosti, Ali svejedno se svetiljke zapališe, pa je i Revolucija zapalila svoje petrolejske kante i ladve pune katrana, da vidi, pa je zapalila i jednu fabriku kao raketu, i ta je rujna raketa zacrvenila nebo nad zapadnim kolodvorom,

Na ulici plamšu baklje, Neke čudne tamne Нбите kruže ulicama, i koncertiraju dugim tugaljivim zvižducima, Odnekud su se iz levaone bede pojavile te ligure, i iz nepoznatih su legala iskrsle, odnekud sa gradskih oboda i špilja predgradja, i oni su motivom da će opsadno stanje trajati tedan dana, Žene radnika, jadne žene u blagdanjem ruhu, flangiraju,

Ponoć je blizu, Oseća se nad svim reakcija neuroze, i Revolu= cija pada u nemoć, ;

Idem na obalu Dunava, i palim cidaretu, Tiho stoje kuće, tek više je svetla po kućama, a korzo je pust, i vojnici stoje u pripravi. Jedam se je olicir naslonio na ogradu železnu, opasan velikim crnožutim pojasom, i bulji au tamnu vodu, u brda, u astalt,

A. soldateska je kao kakav leni lav,

Jedna proleterska mati sela je na šine električnoga tramvaja, na jednu granitnu kocku, pa je izvadila svoje uvele grudi i začepila njima usta dojenčeta, Znade žena da neće biti tramvaja, a mali se proleter opija mlekom, Nad ženom je mesečine puna beskrajnost, a iza nje bolestan grad, I crveni se rubac matere daleko ruji u Imini,

A Budapešt pušta da tamo sedi njegovo najsiromašnije devojče, — neka leži na ledenom granitu, i neka misli — barem tih jadnih dvadesetičetiri sata — da su nebo i zemlja svačiji.

Jer u taj mah grad je u vlasti ove siromašne žene,

(Preveo, M. K,)

Истраваж, У 9, броју „Нове Европе", у чланку Г. В. Зјењковског о Толстоју, поткрала се'једна крупнија штампарска грешка, која квари смисао, На страни 278, у 12, ретку озго, стоји: умало осењен трговачки смисао", а треба:

„мало оцењен творачки смисао". | | Уредништво.