Nova Evropa

Тај је моменат особито јасан код Дањиљевског: он не критикује толико европску културу колико се стара, да расветли дубоку и есенцијалну разлику између Словенства и западнога, света. Оматра. као особито важно доказати, да је претензија Запада на општечовечанску културу већ зато без основе што такве културе нема, и не може бити. Најзад, Дањиљевски допире до једног од најслабијих места, европске културе. Начело универзализма, које збиља постоји у европској култури, нема бал ни трунке везе са, конкретним садржајем европског живота, него само са, идеалима хришћанства; а европски је живот, и у реалним својим силама, и по тежњама, тако удаљен од начела хришћанства, и руководи се тако супротним начелима, да су ове све претензије на универзалност само празне речи. Међутим, Европа не престаје веровати у своје општечовечанске задатке — и ту лежи један од најважнијих творачких импулса, европске културе. Рушење те европске вере у ошшштечовечанске своје задаће извео је Дањиљевски врло успешно. Но, да ли треба рушити ту веру“ Је ли несрећа, Европе у томе, што има неоправдане претензије, или је у том што се, живећи с једне стране са идеалима хришћанства а. с друге стране са задацима универзалне хришћанске културе и братског зближења, народа, са фактичне стране на најгрубљи начин одупире тим идеалима Беда Швропе је, наравно, у овом последњем. Када би се идеали хришћанства, остваривали у животу европских народа, зар би онда била могућна факта на која се ослања Дањиљевскиг Насилно наметање својих форми, мржња и превирање Оловена, тајна и јавна борба с њима, неуважавање туђих култура, грабљивост, експлоатације слабијих народности чега општег има, та одвратна. страна, европске цивилизације с њеним отштечовечанским идеалима“ Ти идеали су ту да »прикривају« грубу политику европских народа. Дакле ћемо здерати маску, показати да, упркос својим хришћанским идеалима, европски народи воде сурово егоистичну и разбојничку политику, али Европи нећемо судити за њене идеале него за њену сурову стварност. Корен тог општечовечанског идеала, против кога се тако силно наоружао Дањиљевски, пре свега, је у хришћанству. Има у њему, наравно, трагова идеологије римске свесветске монархије, али жива клица, из које тај идеал и сада расте, јесте хришћанство, са братством народа, и са уједињењем свих у вери и животу. Да ли, дакле, ићи у борбу с тим покретима, европске душе“ Не, не!... Наравно учење Дањиљевског о културно историјским типовима, задржаће свој значај независно од те »борбе са Западом«, с којом је код Дањиљевског у вези. Теорија културно историјских типова има за Оловенство нарочит интерес и важност; али не треба одвише преувеличавати раг злике међу културним типовима.

Идеје Дањиљевског још нису дошле до конца свог развића; има у њима још живог и творачког значаја, како то доказује недавно образована. група еврагијаца. Али пре њих задржаћемо се још на једном од најоригиналнијих руских умова, на ЈБеонтјеву, који је такођер, иако са многим одступањима, присталица, Дањиљевског.

; В. Зјењковски.

:32