Nova Evropa

dale su im teško, jer oni nisu polazili od neprijateljstva i mržnje, пебо од gorkog razočaranja, Okrivljuju ti ljudi Zapad sa strašću zato, što sebe ne smatraju tudjima Zapadu, koji im je, naprotiv, po rečima Dostojevskog, druga ofadžbina, Čak smo i kod Ljeontjeva, čiji je odnos prema Evropi bio najhladniji i najnepoverljiviji, našli · toplih redova, ugrejanih iskrenim osećanjem, da o Gogolju, Hercenu, i Dostojevskom, i ne govorimo,

Sudbina evropske kulture zaista je draga i bliska ruskim misliocima, i rećićemo odma i zašto: zboš kongenijalnosti evropske i ruske duše, zbog toga što je i Rusija stojala, i stoji, pred istim zadatkom Koji je sebi, davno već, postavila Evropa, i od koga se nikada ne mogu udaljiti — pred zadatkom hrišćanske kulture, Traбеја ХЈарада је firagedija stvaranja hrišćanske kulture, Rusija je stojala, i stoji, pred istim fim zadatkom, otuda joj je tako bliska i tako beskrajno draga sva evropska istorija, otuda su joj drage i greške i nesreće Evrope, otuda u kritici njenoj nema ravnodušnosti i zluradosti, nego svakad zvuči iz nje samo bol razočarenja, Mi smo kulturno mladji od Evrope, u našem odnosu prema njoj ima one nežnosti sa kojom se mladji odnose prema starijima; ali ima i teške zamišljenosti pred bolešću Evrope, koja se, sa vremenom, sve većma ispoljava, Mi smo mladji; ali mi smo duhovno zdraviji, ! smemo to reći čak i u ove strašne godine potresenosti ruskog državnog žŽivota i oslabelosti ruske moći, Da, nesamo što smo duhovno zdravi nego osećamo pod nogama i čvrsto tle, imamo se o šta opreti, imamo se čime duhovno hraniti, U velikom džčšlu izgradjivanja hrišćanske kulture imamo mi svoj put; ali sa toliko većom pažnjom i bespristranošću izučavamo, i izučavaćemo, i evropsku kulturu, što nam Jasnije dolazi do svesti, da nam je Zapad srodan po svojim osnovnim zamislima i kretanjima, sa toliko više prava, i hrabrosti, i bola, beležimo greške i grehe Evrope,

Neće, prema tome, biti preterano rečeno ako kažemo, da je kritika evropske kulture bila u isti mah i pozitivno stvaranje u radu ruske misli, To je tačno u tom smislu, što je naša kritika izobličavala greške u rešavanju istog onog osnovnog zadatka nad kojim je razmišljala, i misli, i Rusija, i što je, ističući tamne strane evropskog života, ruska misao težila da shvati osobenost ruskih puteva i ruskog kulturnog tipa, Ulazeći u evropski život, u pojedine njegove pojave, i u opšte njegove osobine, ruska je misao uvek prilazila s verom u Evropu, a kritika se javljala tek posle, kao rezultat gorkih razočarenja i razbijenih nada. Kada Ljermontov, obraćajući se Francuskoj, govori:

»Goni me nešto da Pažem velibom narodu:

Ti si — bedan i prazan narod«; kada Hercen, koji je s takim ushićenjem, i s takim nadama, polazio iz Rusije, piše: »svugde je u Evropi dah varvarstva«, i »ceo svet ide u filistarstvo«; kada Tolstoj, u priči »Lucermn«, prebacuje i baca celom civilizovanom svetu u oči bezdušnost i nečovečnost — па-

188