Nova Evropa

И баш ова и овака средина, анемична и загрижљива и загушљива, која је осуђена нато да се гуши и губи у болешљивој и тричавој свакидашњици, изгубивши изненада сву садржајност својих идеала, нашла је у Чехову великога умјетничкога историка своје трагичности. Због тога је она и оставила тако важан трагу руској књизи, да га је руска литерарна историја забиљежила као нарочиту, чеховску епоху.

TI

Опћенити тон Чеховљева стваралачког рада јест мрачан, Мјестимице паче безнадно мрачан. На томе мало мијењају и настројења његових најранијих, хумористичких радова. Јер ни Чехонте, т. ј. најмлађи и насмијани Чехов, не смије се никада од српа. Комичност сличица из свакодневнога живота, које би могле да пробуде ту и тамо ведрије расположење, скоро се редовито на концу конца згрчи у неизбјеживу поенту свакидневне тричавости и празноће живота. Јер тко може да се непомућено и искрено. смије опу обитељи, који развратним животом разара срећу своје обитељи, па ма то разарање прикривено било и најкомичнијим случајностима 2 Кога може да забавља без узрујавања кажњива. подмитљивост провинцијалне администрације, вјечита и ситничава сплеткарења у редовима најодабраније народне интелигенције 7 Тко да се од срца насмије, кад се сретне — па ма и у најкомичнијој ситуацији —- с очитом и грубом грамжљивошћу за новцем и каријерама, с најсуровијим егојизмом такозванога бољега друштва („Ањута", „Збористица"), с безграничном тупошћу најнижих слојева („Збобник“) 2 Хумориста Чехов, ако се већ смије, онда је то, у најбољем случају, смијех кроз сузе, Јер акорд, који се сад јаче сад слабије чује у позадини свих његових »веселих« расположења, јест трагична свијест о потпуној безидејности и фаталном отсуству виших моралних порива читаве своје средине.

Најаче избија на површину ова пишчева свијест у његовим најзрелијим радовима: у драмама. Њима је главним предметом баш овај свакодневни живот, или, тачније, животарење оне средине која живи мање или више инстинктивним животом. „Тако ти је то, Шурочко“ — говори скептични Иванов у једној Чеховљевој драми; „прије сам ја много радио и мислио, али се нисам никада умарао; а сада ништа не радим, ни о чему не мислим, па ипак сам ево сломљен и душевно и тјелесно. Дан и ноћ ме мучи савјест, ја осјећам да сам крив, но у чему се састоји моја кривња то ја не разумијем, К томе још долази женина болест, недостатак новаца, вјечна и узајамна загрижљивост, сплетке, пусто ћеретање, па тај глупи Борхин... Властита ми се моја кућа толико огадила да ми је права мука даље у њој живјети, Отворено вам велим, Шурочко, да ми је друштво моје жене постало неподносивим, моје жене која ме воли. Ви сте моја давна пријатељица, па се нећете љутити на моју искреност, Ево, и к Вама сам дошао, да се мало позабавим, растресем; али ево и код Вас ми је досадно, и нешто ме опет вуче кући, Опростите, ја ћу се одмах незамјетно удаљити ,.. Ја умирем

374