Nova Evropa

је страјк започео. По цијелој земљи, у вези са жељезничким и угљенским страјком, догађају се насиља и саботажа. Оскудијева се на угљену, 8 превозна средетва се дезорганизују! Представници новца остају тврдокорни, а исто су тако тврдокорни и представници радништва.

Предсједник Хардинг, уочи овакова катастрофалног стања, запријетио је силом: наредио власницима угљенокопа да их отворе, позвао гувернере да им даду оружану силу, и обећао оружану заштиту федералне власти.

И баш овдје долази — политика. Гувернери, као и Предеједник са Конгресом, зависе од масе радничких гласова и, бесумње, многи од њих рачуна овако: зар да ја вадим кестење из ватре за рачун централне власти: Централна власт настоји свалити на нас одијум борбе противу

'· радничке масе, да би се сама испред тог одијума уклонила. И онда, бива,

што увијек и свуда бива гдје су са опћим интересима заплетени странчарско-политички интереси: да ови потоњи превлађују над првима. Онда се догађа, као напримјер у Херингу, гдје је било масакрирано 80 људи, да, се политичка власт не усуђује дотаћи се ни власника који су покољ проузрочили ни страјкаша који су га извели!

Кад бе и како ће свршити ова борба између организованог капитала и организованог радништва То је тешко прорећи — али не би било никаково претеривање казати: да би се из ове борбе могли излећи ненаслучени и судбоносни догађаји. Ти би се догађаји могли спријечити кад би Предсједник са Конгресом иступили одлучно и непристрасно као посредници између капиталиста и радника, те силом своје власти и закона наметли рјешење које одговара, опћим интересима. Али је у Сједињеним Државама моћ новца тако велика, да је поменути иступ готово немогуће и замислити. .

Амерички банкари као да не виде знак времена, на зиду, као да не виде промјене што их је у масама произвео рат. Силом се данас против мноштва народног не може ништа, јер је то мноштво дошло до спознаје да је сила — оно само. Тко неће потреса, треба да их предусреће! Тим више је то потребно што потреси, као напримјер онај у Русији, не доносе добра ни противној страни, него опћу пропаст. Апсолутна власт новца, није више могућа, а будући да пропаст нитко не жели, очевидно је да је једини спас: сарадња, господара са радником. Та је сарадња потребна, и Америци, да узмогне сићи са опасне висине на коју се попела, и Европи, да би се могла подићи из провалије у коју је пала. Ако притом мора да буде и великих жртава, те жртве треба да сноси прије ствар — новац, него ли радник — човјек.

Сваки други начин, осим сарадње, води у несрећу!

Чикаго, 21. јула 1922 И. Ф. Лупис-Вукић.