Nova Evropa

учитеља гребала да има, добила, практичну вриједност, и могућност проведења. Политички је Рим нову вјеру и њене сљедбенике, нарочито свећенике, љуто прогањао, јер они нијесу служили римским боговима, него неком туђем Богу, а то је значило отпадништво и невјеру према држави. Хришћани, са своје стране, према својим погледима на добра, овога. свијета, нијесу цијенили државе, те су се — унаточ начела да, треба дати цару царево а Богу Божје — односили према римској политичкој идеји непријатељски, или бар индиферентно и с презиром. Борба, која се крваво "ваметнула између политичке идеје старог Рима и религијозне идеје Христове, са својом негативном оријентадијом према добрима овога свијета, завршила, је великом и потпуном побједом нове вјере. Али се њен положај тада знатно промијенио: она постаје државном вјером римске државе, те се тако приближава и укрштава с политичком идејом римском. Хришћанство нема више разлога да се ставља у дијаметралну опрјеку према држави у којој оно има видно мјесто; али оно исто тако не напушта, ни своја негативно стајалиште према држави, која по томе мишљењу може имати сврхе само ако се стави у службу нове Цркве. То нам схватање понајбоље тумачи Аугустинова. »СтуЊаз Феј, гдје он божју државу супротставља, држави земаљској — »стуаз феггепа«. По њему је Божја. Држава, реализована, оснивањем цркве по Христу, а »стућаг феггепа« има своје право на, опстанак само ако је подложна, Цркви, и служи њеним сврхама. Међутим наступише и посљедњи дани Римске Империје; лагана, се декомпозиција њене, није дала задржати, те није било физичке силе која би одолила навали младих варварских народа. који су продирали с разних страна. Тада нам се указује јединствен призор, велик и чудан: гледамо побједу духа над материјом. У оном наиме метежу није било, осим Цркве, ниједне друге организоване власти која би била у стању да одбрани и да сачува свијет од посвемашње пропасти. Ни Цркви није стајала на расположењу додуше физичка сила, али је имала духовну снагу. Вршећи своју религијозну мисију, проповиједајући свим народима, она је задобијала над њима одједаред велику моћ. Рим се је и опет осјетио господарем свијета, не по мачу него по вјери, те се римска политичка идеја пробудила на нов живот. Политичка, власт старог Рима, пала је у руке Цркви сама по себи, једним сасвим природним развојем ствари. Она је баштинила цио политички инвентар римски, само јој је оружје било друго. Транесцендентна њена. оријентација, проповиједање аскезе, постали су за њу извором снаге и богатства. Вјерници су, презирући добра овога свијета, поклањали их Шркви, док су други опет посвећивали јој цио свој живот, тако да је по целибату Црква, добила, војску на коју се је могла сасвим поуздано ослонити. Сада се је могло доиста рећи: »Еота саршћ типа, ашдаша поп possidet armis religione фепеј«. А кад је једном Црква осјетила у својим рукама сву ту власт, није наравно била више вољна, да је пусти, него је папротив радила из све снаге да је прошири, и да је теоретски изгради. Политичка, идеологија. црквеног Рима ствара се кроз стољећа. Кад су Карловићи поставили основ папској свјетској држави, као »ранш општи запсн Рефт«, постала, је та држава, символом политичких тежња папских: папски је Рим тражио за себе да он и врши »шретита ташпаи« што га је баштинио био од старог Рима, и то над свима државним властима, — дакако под зидом духовне власти, Али је државна власт устала противу тако-

249