Nova Evropa
Mnogi seljaci, tada u službi neprijatelju kao poverenici i policajci, danju bi kopali a noću uzimali skriveno oružje, napadali bogatije kuće, udarali na muke starce i žene, često i ubijali, i oduzimali novac, Ti isti sutra bi razglasili, da je tu i tu bila pohara, koju su izvršili srpske komite, Sa njima je, pri tim noćnim prepadima, često bilo i samih austrijskih žandarma, Gotovo sve prve kuće bile su na nišanu,
Jedne noći začu se učestana pucnjava po selu. Sutradan se razlegala zapevka žena, Tu noć razbili su kundacima glavu Jevremu Vukićeviću i iznudili tri hiljade kruna, Ljubomiru Totiću oduzeli dvyadeset hiljada kruna i ubili ga, Žandarmi su jurili na sve strane u poteru za »komitama« ,..,., |
Osećao sam, da mi gori krov nad glavom i da mi je opstanak nemoguć u ovakoj sredini, Nana po svu noć ne bi trenula, Svakim danom bivala je bledjom, kosa joj još više pobele,
— Ne mogu da spavam, Mićo .., Čim zalaju psi, skočim sa krevela...,. Srce mi zalupa: to idu oni, žandarmi! — žalila mi se ona,
Žavoj sam bio skinuo, rana je zarasla, Osećao sam se dovoljno snažnim za dalek put, Nameravao sam, koliko sutra, da se krenem; ali budem preduhitren, Sledeće noći, u samo svitanje, kad sam se najmanje nadao, žandarmi opkole kuću i uhvate me u postelji, Zamolim, da se strpe dok se obučem. U trenutku kad su me poveli u kasarnu, udje u dvorište Anka, Doviknem joj:
— Bravo! Silni ste, vi i vaš Ostojić!
Te iste noći ubijen je u Lužnicama jedan žandarmerijski narednik, Došao je bio iz Kragujevca, kod svoje ljubaznice, u čijoj je sobi i ubijen od osvetoljubivih seljaka,
Samnom je, dakle, svršeno. Uspeo je, najzad, Ostojić: našao je tobožnjeg ubicu njihova narednika; odsada će opet biti komotan kod kuće ujna-Stevke..., Sve mi je bilo jasno, i zato sam bio miran, Praštajući se sa Nanom, koja me je ljubila, rekoh joj tiho:
— Kroz koji dan opet ću doći! Ne boj se, Nano ....
70. ..,. Najedanput se tamo, oko Stragara, ceo prostor zasvetli, i rudnički ogranci zasijaše u crvenoj svetlosti: — to su neprijateljski
Teretni automobili pričekani i zapaljeni od srpskih četnika, Nedaleko, u selu Ovsištu, čulo se živahno puškaranje izmedju žandarma koji su terali hiljade grla otete stoke i seljaka meštana, koji su ih pričekivali po zasedama i otimali upljačkano blago....
Iznenada, začu se u vazduhu snažan huk, a odmah, zatim, odjeknuše eksplodirane bombe bačene nevidljivom rukom sa visine. Sve se vatre, odjednom, pogasiše, Na putu od Kragujevca „pojavi se jedna grupa žandarma, Gologlavi, bez pušaka, bežali su i vikali:
— Komitači!..... Komitačil....
Naši su bili na domaku Topole, Moćna Jugoslavija sa ujedinjenim Jugoslovenima radjala se uz riku topova i klokotanje mitraljeza... .
Veselin M. Vubičević.
376