Nova Evropa

гова резервисаност у томе погледу била је сасвим на месту, и чинила се чак политичком потребом; па није чудно, да је своје неповерење и негодовање, тојест своје становиште, хтео и јавно јасно да маркира. Да је само то учинио, Г. Прибићевић би много био допринео рашчишћавању ситуације, и поставио би себе још у повољнији положај контроле и онога што се ради у опозицији, несамо на влади, Али се Г. Прибићевић није на томе задржао, —- он се дао завести својом личном таштином, и својим похлепним друштвом, да корак, који није хтео да учини према опозицији, учини према влади, те да изда своје досадашње држање и стави на коцку сав престиж који је, у опозицији, с муком стекао.

Јер, ниједан се нов моменат није десио, откако је он оно говорио у београдској Скупштини и на скупштини у Загребу, који би ишао у прилог сарадње с радикалима, Он је рекао, да се радикали варају кад мисле, да им Прибићевић стоји увек на диспозицији, и да се режим као што је радикалски не може одржати. Радикали се, како изгледа, ипак нису варали кад су оно мислили, јер им се Прибићевић ставио на диспозицију баш онда кад се радикалски режим имао срушити, — он му је помогао да се одржи! Зашто 2

Зато, што су радићевци дошли у Скупштину2 — Зар нису то Прибићевић, и његови одјеци у штампи и у Скупштини, једнако и неуморно тражили2 Није могућно да Г. Прибићевић не увиђа важност самог факта за нашу политику, да су представници Хрватске престали са саботажом државе и пристали на парламентарну борбу. Није могуће да би он, с радикалима, хтео да спречи блок да радићевце задржи у Београду, и да их не пусти натраг у каотичну пропаганду за мирстворну сељачку републику. Шта му је дакле требало да, из опозиције према блоку, уђе у владу са Г., Пашићем 2...

У истини, није грешни чика-Љуба Давидовић ни довео Радића у Београд, нити Г. Корошец, нити Г. Спахо; а још мање Г. Јован Јовановић-Пижон. Тај позитивни, и радосни, догађај за Југославију — јер он је то,гледали га ма с које стране одлучен је ван оквира наше земље и ван сфере наших локалних странака, ГЛут радићеваца у београдску Скупштину решен је у Лондону, где тврдоглавоме вођи сељака из Хрватске нико, а ма баш нико — од Ноела Бакстона до Ситона-Ватсона —, није друго умео рећи, већ да има да идеу Београд, да тамо извојује права и правице за своје сељаке и своја начела, Г. Давидовић, и остали шефови опозицијоних странака, били су доста неумешни, да нову увиђавност Г. Радића нису боље искористили, те га увукли у блок, него су га оставили да их споља помаже, ризикујући да их једног лепог дана, из неких својих разлога, остави на цедилу. Овака политика, и тактика, заслужује свакако оштру критику; али

334