Nova Evropa

ва, па најзад Гувернера Источног Сибира и Сенатора за време најкритичнијих последњих година царске владавине у Русији, који је играо историјски још више кобну улогу него што се даје и слутити по његовим већ доста крупним титулама.

Због интереса ових „Успомена“ за познавање историје Светског Рата, модерне Русије, и порекла и извора великих потреса који су познати под насловом „Друга Руска Револуција“, хоћемо да и за југословенске читаоце прикажемо тај изванредно значајан докуменат.

Пре него што пређемо на излагање самог документа, да кажемо пар речи о стилу и о својствима његовим.

С, Бјељецки није само крупна политичка личност из средине високе царске бирократије у очипада царског режима, него је и веома паметан посматрач догађаја, и то такав посматрач и учесник који све уме да исприча у врло лепу и занимљиву облику, са пуно важних детаља, негубећи у исто време из вида главна питања, и са пуно финих психолошких опажања и карактеристика, без празних речи тобожног филозофисања, које се више пута појављују у књижевним производима ове врсте, те кваре утисак дела и смањују му историјску и литерарну вредност. Бјељецки је обавештен да не може бити боље, не крије ништа; нема обзира према. другима, па ни према себи, неће да представи ствар у ружичастијој светлости. Има помало апологије у његову спису (он га је, изгледа, писао као одговор на питања постављена од стране Врховне Истражне Комисије, коју је Привремена Влада кнеза Љвова била именовала још првих дана Револуције да извиди прљаве и кривично кажњиве радње крупних представника срушеног режима), али ипак утисак искрености и тачности превлађује.

Шта, дакле, у главним потезима, пише наш аутор2

Његово излагање почиње од времена његова именовања за Помоћника Министра Унутрашњих Послова — шефа полиције (1915) после одласка са положаја министра кнеза Николе

ербатова, а са положаја Помоћника Министра — шефа полиције ђенерала В. Џунковског, Џунковски је био крив Цару зато што му је отворио очи за прљаво и скандалозно држање знаменитог Глише Распућина; а кнез Шћербатов, изабрани члан Горњег Дома, велики поседник и аристократ Рурикове крви, био је сувише либералан за цара и царицу, и дворску камарилу (у ствари, то је био, разуме се, веома конзервативан господин старог кова, потпуно одан династији, али независан и чистих рукуј. Шћербатов је спадао у групу оних министара, такозваних либерала, који су доведени у владу услед карпатске катастрофе Руске Војске у априлу и мају 1915, а у ранијим владама борили сеса режимом бескрајне корупције и противу управе неодговорних фактора који су радили под

137