Nova Evropa

цили фес него су и иначе спадали међу најнапредније Југословене, Сав у идејама човечанства и интернацијоналног братства, он се сматрао комунистом, па је и радио за комунистичку интернацијоналу, што му је донело доста неприлике са државним властима, које су у њему — потпуно криво гледале опасног револуцијонарца, Бивао је хапшен, и живео је под полицијским надзором, па није доспео ни да сврши високу привредну школу на коју се био уписао, него се одао новинарству и публицистици, док није, нарушена здравља, отишао крајем 1923 у Берлин, у Минценбергов биро за Интернацијоналну Радничку Помоћ, који га је онда и упутио у Москву. У Београду и у Загребу био је Асим Бехмен познат и популаран међу напредном омладином, као и међу новинарима, од којих ће се многи живо сетити његове симпатичне активности на Конгресу у Љубљани, пре годину дана. На овогодишњем Новинарском Конгресу осетиће се са жалошћу, да је непопуњено место неуморнога Асима Бехмена.

У „Новој Европи“ почео је писати још одма прве године (1920). Прво је изишао његов приказ на „Руску Револуцију“ "Л. Троцкога (у броју од 11, новембра), па затим, још исте године, два чланка о нашем ондашњем народном представништву (1 280—282: „Политичке струје представништва на умору“, и 306/307: „Интелигенција и парламенат"), у којима није штедео с оштром критиком. Уредништво је додало, додуше, да писац говори „за две-три нијансе гласније и вишим тоном него што смо се ми научили слушати и сами говорити“, али: му је у суштини давало заправо, и радо је донело његове идуће расправице: „Улога расе у развитку социјализма" (II, 166—173) и „Комунисти у Парламенту" (Ш, 33—37 и 338—343), које су свратиле на младога писца позорност читалачке публике. Идуће године (1922), поводом познате смртне пресуде рудничког радника Ђуре Керошевића у Тузли, дао је А. Бехмен иницијативу за број који је изнео цео материјал о штрајку рудара и тузланском процесу, те који је поуздано допринео помиловању Керошевића, А ове године, из Берлина, предложио нам је, да један број посветимо глади у Немачкој, и интернацијоналној радничкој помоћи, па је за тај број написао и сам чланак (11. маја, ТХ, 425—429), из којег се опет лепо види, колико је смисла имао овај млади комунист и новинар за све што је човечанско, и како је крепким начином умео исказати своје мисли. ван новина и часописа, Бехмен је учествовао у хуманим акцијама, и он је био први који је предложио оснивање одбора за гладне у Русији у Загребу (крајем 1921). На раду за руске раднике и гладну руску сиротињу, он је ето и сам пао,

као добар војник и као добар човек. == u —

312