Nova Evropa

Књижевни преглед. Песме М, М. Ракића,

Основно осећање Ракићева песништва је лирско-музичко осећање, Лирски и музички елементи су у њему толико прожели цео „систем“ да је све друго далеко у позадини, При читању његових песама музикалност превлађује да, врло често, тонско толико заведе, да се више мисли на једну тонску целину и на музички израз него ли на чисто лирско-вербални. Понекад, нарочито у ранијим песмама, за тонским се иде са толиком хармонизацијом, да се песма више и не чита него, такорећи, музички проживљује. Гакав се случај често догађа "у високим и спиритуалним лирикама. Сви су изгледи, у зачећима те лирике, да је прво зазвонило у души тонско расположење, те да се, доцније, приликом уобличавања прешло из тонског у вербално, Дубоко унутри, у тајанственим радионицама духа, прво је зазвучало, тонски зашумило и музички се склопило и саздало, и тек онда прешло на систем речи и реченица, баш као у орфичким и бахичким мистеријама. Како је лирско у дубоком и недокучном субјекту, у тајанственој и незнаној психолошко-физијолошкој пиросфери бића, у неким прастарим слојевима духа и душе, природно је да му се израз мора да потпомогне и тонски. Јер је тонско, најзад, ближе тим дубинама, и ближе „дешаржима" наше организације. Лирско-музичко је, вероватно, првобитни наш израз: најличнији, најприснији, најунутрашњији; везан за прво надахнуће и први делиријум физијолошког. Мађијом тонова и речи првобитно је дата мађија садржине наших унутрашњих емоција. Мелодијски израз, или се родио пре или заједно са вербалним, Из тих разлога, у високим и чистим лирикама, те две линије су или заједно и уједно или паралелно: код Верлена и код Шелија, оне су скоро уједно, код Милана Ракића такође, Насупрот Јовану Дучићу, — да се држимо наших примера, — код којега се иде од осећања ка свемоћној речи, и, одавде, ка слици, код Ракића се иде од тона и тонског осећања ка речи, и одавде поново на тонску слику, мелодику и хармонију. Отуда толико многих — сем других, из метричких, стиховних, цезурских, и строфичких, —- чисто тонских ефеката, To je natura паштап5 његове лирике. |

Цео је тај став код Милана Ракића интујитиван, То је његово чисто сазнање крајњих стварности: хармонично и тонско, Тако он, у најдубљој унутрашњости, тамо где су волиције, страсти, и голи акти, реагира на себе и на цео свет појава. Тај први став је чист, сигуран, и апсолутан у смислу идеје као акције и реакције. Што одавде иде, па до крајњег израза, то је код Милана Ракића врло значајно, У том смислу

22