Nova Evropa

година, јер из њих слушамо глас човека који налази свој одјек опет у души човека,

„Лисински", наше водеће певачко друштво, славећи своју 15-тодишњицу, прославио је достојно 100-тодишњи рођендан „Мизвзае зојетииа“. Кроз месеце интензивних студија, са својим капелником Г, Барановићем, савесно је припремљен његов мешовити збор, те је кроз све четири вечери (премијера и три репризе) имао своје најбоље „дане“. Без дисонанца, увек ритмички жив, прецизан, и сигуран, прелазио је он и најтеже делове партитуре лако, без напора и знакова умора. И сваки пут топла и амбицијозна преданост код свакога члана без изнимке. Исто тако и оркестар, састојећи се из остатака ранијег симфонијског оркестра, био је задовољавајући, без обзира на недостатак у броју — њих 60 према 96 певача — услед чега је каткада изостајао потребни еквилибар између збора и оркестра, Као солиста брилирао је у оркестру Г. Холуб, који је анђелску мелодију у „Абпиз Dei" извео сасвим у бетовенском стилу, иако би можда нешто мање сладуњавости било више на месту. Као солисти збора наступили су Госпође Ђунђенап (сопран) и Поспишил (алт), и КГ. Ријавец (тенор) и Лесић (бас). Г. Барановић, који је Мису од почетка студирао "са „Лисинским“, а само дело четирипута за тако кратко време јавно диригирао, може са поносом уживати потпуни успех свога труда. Свакако спада дан 17. децембра 1924, када је „Лисински“ у загребачком казалишту извео Мису први пут у Југославији, међу најважније датуме у историји овог нашег културног певачког друштва, А најбоља награда за тако смели али посве успели потхват, од стране културног општинства, била је дупком пуна казалишна дворница и на преми-

јери и данима репризе, Вј. Љ. Краус.

Književna kronika. Borba oko „Hmalet“-a.

Dok se vodio spor, dug i mučan, neposredno izmedju G. Svetislava Stefanovića i G. Sime Pandurovića, o prevodjenju Šekspira, tojest o Stefanovićevu prevodu »Hamleta« koji je preveo i Pandurović, mi smo čitali ta opširna subjektivna izlaganja, puna primitivnih i banalnih ličnih invektiva bez duha šekspirovskog, ali smo se — neimajući vremena da zagledamo sami u tekstove — uzdržavali od konačnog suda, ko je u pravu, i ko koga krivo tereti, Upravo, da kažemo iskrenije, verovali smo da ni jedan ni drugi nema pravo, jer smo poznavali od ranije — ро-

62