Nova Evropa

ova Evropa

Knjiđa XI, Broj 4, 1. februara, 1925

Naše more,

Jedan naš prijatelj rodom iz Boke (ne C, Ljuba Jovanović!), koji je nekad, još kao student, za vreme ustanka izbegao u Srbiju, i — osudjen od austrijskih vlasti na smrt in contumaciam — ostao celoga svoga veka u Beogradu, pričao nam je, kako je njegova žena, Beogradjanka, više puta navaljivala na njega, da od Franje Josifa zatraži amnesHtiju, da bi mogli jednom poći u tu Boku o kojoj on večito govori kao o nekoj obećamoj zemlji, On joj je, kaže, uvek odgovarao, da se strpi, i da će ju povesti onamo, »dok bude Kotor naš«; ali je ona nato neverujući odmahivala glavom: »Hajde da još kažeš Bosna, ali Вока — Кида ti mislišle,,, A. onda, jednog lepog dana, u izgnanstvu u Rimu, pred kraj Svetskoga Rata, dočekala ga je, kaže, uplakanih očiju, i sa smehom kroz suze pala mu je oko vrata: »Pomisli, ispunio ti se san, — dobila sam pismo od seje ~: naša je vojska u Kotoru... Pre dye iri godine, priča on dalje, odveo je, i nju i svoju odraslu decu, u svoj stari zavičaj, da im ga pokaže, Ali bolje da ih nije vodio, — nikad u životu, kaže, nije bio tako tužan, Nije to bio ni daj bože onaj Kotor i ona Boka od nekada, gde se on rodio. i koje je pre više od četrdeset godina u mladome dobu napustio, Sto godina parnog brodarstva ubilo je bilo omaj kraj koji je živeo od jedrenjača i od stare trgovine po moru; ali je to tek za poslednjih nekoliko decenija došlo do pravog izraza, A onda smo, došli mi da da dotučemo.,.. :

Nije to bio san samo našeg prijatelja iz Boke, — bio je to vekovni san celoga пагода: »Ма та ore,na A đdrijul« Slobodna Srbija виша ве u Кони izmedju neprijateljskih država, vapijući za »izlazom na more« (»dćbouchć«!), Jegejsko je More bilo blizu teritorijalno, ali je Jadran stvarmo bio bliži, jer se do njega išlo kroz sam naš narod, Slobodna Crna Gora ležala je na tom Jadranu, a Hrvatska i Slavonija nikad nisu napuštale ni ime ni nadu na trojednu kraljevinu, kojoj je izlučena Dalmacija s Primorjem bila upravo mati-zemlja, I hrvatska Istra čeКаја је uporno i istrajno — dosad uzalud — na oslobodjenje, Bez nje, celi se ogromni san, talcoreći, prekonoć ispunio, Ne

97