Nova Evropa

Књига ХТ. Број 13, 1. маја, 1925

Шта је нама Светозар Марковић,

Када смо једном скидали са тавана евенке грожђа, нашао сам иза оџака у мраку један сандук, сакривен, стари, прашњав, загонетан. Из њега су вирили штампании листови, Разрогачених очију слушао сам што ми мати говори; „Да, .,. заиста, то је неки сандук тамо из оџака, и у њему су књиге, али,,. то су којекакве књиге, не баш сасвим како треба“ (мора да их је и мати читала кад то зна), — „управо... књиге нису ни тако лоше, али је цело то са тим тамо, та ствар“, или како да каже, — „све је то малко озбиљно, ,.. чак и опасно,... и готово и забрањено, .,. не сасвим али ипак, ,,. то је било онда" (ја још ваљда не треба да знам), „па је прекинуто, и прошло“; онда када је отац дошао из Беча кући и нешто донео, а после опет куповао, или добијао (понајвише од нашег кума. Шандора Радовановића, „карловачког кнеза“),,.. речју, то сигурно није ни за што, и не ваља да се чита, и све је то требало да изгори у кујни; а онда је отац однео на таван, затворио у тај сандук,... и сад се о томе ћути.,. Пред вече истога дана увукао сам се на таван, (пошто сам украо кључ), и пошао право према оџаку, брзо сам отворио поклопац од сандука и загњурио прсте унутра међ књиге. Зграбио сам неколико листова и свезака и турио их испод кошуље, на гола прса.., Чинио сам се затим невешт, само сам се бојао да не примете како дрхћем, Ноћу, кад су сви заспали, завукао сам се у гостинску собу, и крај мале свеће, у једном буџаку, почео да читам, Била је ту једна свеска „Страже", два броја „Радника“, и још нека књига, немачка, са насловом „Ктаћ чпа Зтон" од Бихнера, Спопала ме грозничава енергија, и страшна, бесомучна, радост, Читао сам до пред зору. И целу ту ноћ стајало је надамном цело небо отворено, и отуд ме је обасипала, запљускивала, и давила силна топлота и светлост, И ја сам се са сузама у очима, клечећи у прашини, заклео ту ноћ, да је за мене Светозар Марковић геније, спаситељ и бог, кога ћу слушати, коме ћу се покоравати, по чијим ћу заповедима живети и радити, па макар ме и главе стало)...

387