Nova Evropa

списатеља, Руса: „Шовинизам, хвалисавост, и безгранично поверење у своје властите силе, опило је Немце после рата. Овај народ, који је тако ретко друге тукао, а тако често био потучен од других, има сва својства као и од њега неочекивано потучени противник, који понижује све друге народе.. Сада болује од ове превелике самоуверености несамо сваки немачки трговчић и ципелар него и професори, учењаци, па чак и министри“. Те је речи изрекао велики руски писац Ф, М. Достојевски, Тако је прва главна последица ратног успеха, који се свршио стварањем Немачког Царства, била та, да се већ ојачала империјалистичка идеја почела израБивати у одвратну идеју власти над целим светом, т,ј. у пангерманизам.

Друга је последица рата од године 1871 био огромни процват економски, који је Немачку још више гурао правцем империјалазма, Творац Немачке Царевине, Бизмарк, схватајући какве расходе вуче за собом политичка и војничка хегемонија, настојао је да економски дигне Пруску над осталу Немачку, и томе је придавао исто, ако не и веће, значење колико и хегемонији војничкој. И тако је хегемонија економска била остварена. Берлин постаде господарем великих земљишних поседа на Висли, Одри, и Лаби, тако да је Прусија доиста хранила царевину, И у индустријалном погледу је Прусија стајала на челу Немачке, јер су најбогатији индустријски центри лежали у пруским провинцијама горње Одре, у рајнским земљама, у Шлезији, и у Вестфалу. Напослетку, у трговачком је погледу било још више осигурано првенство Прусије обалама Северног и Немачког Мора којима су владали Хохенцолерни, пуштајући да тамо животаре само другостепене државе са слабо развијеном индустријом и трговином, као Мекленбург и Олденбург, те присаједињујући у састав пруских земаља такове луке као што су били ханзијски градови,услед чега су сви народи Немачке били присиљени служити се пруским транспортом. При свем том, Бизмарк није никада водио светску економску политику; граница његова света били су: Париз, Беч, Лондон, и Петроград. Тек његовим одстрањењем отпочео је такозвани „нови курс“, који је још више подигао дух и самосвест Немаца. Прираст становништва, који је досегнуо један милијон на годину, те појачање колонизације, побудили су онда још поготово Вилхелма да започне с вођењем светске политике, „Прелаз к светској политици значио је за Немачку откриће нових политичких путева“, каже кнез Билов,

Немачку политику („РПешвеће Роннк") Бизмаркову заменила је дакле светска политика пара Вилхелма, а трговински уговори Маршала и Капривија означују почетак продирања немачке трговине и индустрије на светску пијацу,

443