Nova Evropa

„Година је једна дуга црна ноћ“, — каже Бугарин под турском влашћу, говорећи о целоме народу који живи погнуте главе у присилној подвржености тлачитељу. Из тога живота меланхолије и тегоба долази фаталистичко схватање, које постаје делом словенске природе. „За мене је руски војник најфилозофскији индивидуум на свету; видех га у болницама, без ногу и руку, са размрсканом главом и с ужасним ранама сваке врсти; и он ако уопште има снаге да говори, шапће своје „Њичево, — чему је енглески еквивалент отприлике „ионако је све свеједно!" ... тако је причао Станлеј Вашборн (Мазћђигп) за Светског Рата,

Пасја, тврдоглава потчињеност неминовној судбини јесте тема словенске литературе, музике, и уметности, „Али, шта сам управо ја2 У чије име, и коме се ја то тужим 2 Јасно је, да Бог тако хоће. Ако морам пропасти, па нека буде!“, каже једно од Гогољевих лица. Човек осећа руку судбине на самом свом срцу кад живи са карактерима из руске приповести; немогуће је остати одвојен и посматрати их из даљине. Била то Толстојева „Ана Карењина“, или Достојевскога „Соња“, најтрагичнија фигура у фикцији, или Гургењевљева нема „Му-му“, — извесност њихове скоре пропасти увек је присутна. Јосиф Конрад (Сопгад), Словен, премда је писао на енглеском језику, дао нам је верну словенску судбоносну приповест у свом мајсторском „Гота Јтп"-у, Што се тиче словенске музике, човек никада не може да заборави плач једноструних гусала у руци слепог певача на тргу којег словенског села, баш као што не може да се ослободи ни чара судбоносног мотива какве симфоније Чајковскога. О тој теми рекао је, у својој „Четвртој Симфонији“, Чајковски, највећи руски музичар, ово; „Почетна тема представља удес, моћ која осујећује све наше тежње за срећом, која љубоморно стражари да не би срећа превладала, — моћ која, попут дамоклова мача, стално виси над нашим главама, и која вечно трује душу. Она је свесилна, непобедива. Ништа не остаје него да јој се подвргнемо и да узалуд тугујемо,“ — И словенски скулптор обесмртио је ову тему својим радњама; један од њих, например (Жуков), у свом најбољем делу, „На рубу провалије", приказао је страховиту продукцију створења у агонији, које трпи у рукама истог неумољива удеса.

Од овог меланхоличког фатализма потекла је и једна друга од најачих карактеристика Словена, наиме; стрпљиво издржавање. Древни Словен издржао је у својим мочварним штумама; сви непријатељи, макакви они били, узмицали су на крају пред његовим стрпљивим издржавањем. Тако је он био припремљен, када се разишао из свог домаћег гнезда, да се подједнако савија и пред тиранијом географске околине или

240