Nova Evropa

дуцирамо у довољној количини, те за чију смо подмиру присиљени да се обраћамо на иноземство. Ту увозна царина дјелује на повишење цијена, па ту и моменат заштите долази до свог правог изражаја.

Прије него што изрекнемо одређенији суд о нашој новој царинској тарифи, и о њену утјепају на наш привредни развитак уопће, а на развитак наше индустрије напосе, потребно је да узмемо мало у оцјену ситуацију наше индустрије у односу према индустрији наших сусједа, као и држава које већ имају развијену индустрију, те које вишак своје индустријске продукције морају да пласирају у иноземству, па и код нас. Јер није и не може бити свеједно, дз ли се наша индустрија налази у истоме положају као и индустрије других држава, или се наша индустрија налази у сасвим посебном, да одмах кажемо инферијорном, положају; у овом посљедњем, постојећем случају, царинска заштита не значи премију индустријалцима, него она има за задаћу да парализује инферијорност, и да домаћу индустрију стави у положај да одољева иноземној конкуренцији, оној конкуренцији која има боље предувјете за развитак. А предувјети су за интензиван индустријски развитак, како смо већ рекли, спремна радна снага, јефтина моторна енергија, и довољно јефтина капитала, Што се тиче радне снаге, то је јасно, да је наш радник просјечно инферијорнији од радника осталих индустријских држава; онје мање истрајан, посједује далеко мање знања, па је услијед тога и његова продуктивност далеко мања него у радника сјеверних народа. Поготово што се тиче стручног и специјалног рада по творницама, наше радништво, барем још засада, далеко заостаје за радништвом других, напреднијих, нација. Осим тога, наша индустрија, тек у развитку и без довољно капитала, није ни технички доста дотјерана, нити посједује све потребне стројеве, да би човјечјем раду давали већу вриједност. Лоше посљедице инферијорности наше радне снаге дале би се ублажити, било далеко нижом надницом него што је то уобичајено код осталих развијенијих нација, било продужењем раднога времена, Што се тиче првога, то већ обзири социјалне политике не допуштају да се пође тим путем, и да се на тај начин тражи одштета за слабији рад нашега радништва; осим тога, тешко је и помислити да би се дуже времена дале одржати прилике у којима би радник добијао далеко мање него што му је неопходно потребно за живот, Некада су државе са слабијом радном снагом тражиле одштету у продужењу радног времена; послије Рата, кад су све државе повеле исту социјалну политику широке концепције, заведен је свуда у начелу осамсатни радни дан; а јасно је да наш радник не може за осам сати да продуцира исто што у осам сати продуцира њемачки или британски радник, да и не говоримо о сјеверно-

502