Nova Evropa

'се јавио казалишни гениј, највећи у Пољској од времена Сло"вацког. Он је унео властите појмове и вредности у модерни казалишни покрет у Европи, који је трагао за новим облицима. Његова оперна либрета у новом стилу (т, ј. музичке драмеј, „исто као и фрагменти који су драмска инсценација историјских. „слика Матејке, сведоче о његову настојању да од казалишта. учини синтетичну уметност, која са књижевним и драмским удружује и глазбене и сликарске елементе. Уз трагедије са грчким темама, које имају премаца у драми савременог несхеленизма, познатој и на Западу, специјално су занимљиве -две трагедије, које имају савремену тему а пружају монументалне облике античке трагедије: „Клетва“, и — касније довршени — „Суци“, Виспијански се приближио у драми и на„родним питањима, као што су загонетка силе и слабости народа, у чему је суштина његових драма посвећених устанку 1831. Његова драма о Мицкијевићу („Легјон“) уједно је драма. народног романтизма. Питање савременог народног опстанка испуњује три главне драме овога уметника-песника: „Свадба“, „Ослобођење“, и „Акрополис“, од којих прва (приказивана: 1908) чини епохалан датум у историји пољског казалишта : обрачун са народном савешћу, оштар и неумитан, пок-зао је слабост духа, угњетена ропством, и потресао је целу јавност. „Ослобођење“ је затим, одбацујући пуста сањарења криво схваћеног романтизма, поставило јасно захтев народа: „Дајте ми право на живот“, — захтев егзистенције. „Акрополис“, који се одиграва на вавелској катедри, свршава се апотеозом Христа-Аполина, Салватора, пред којим се распадају лесови Вавела, — символ живота, који побеђује символе прошлости и смрти. — На реду је Каспровић (Jan Kasprowicz, pobem 1860), највећи савремени песник Пољске, „син земље", елементарна природа, која се бори с проблемом људске патње и борбе са злом. Од прве збирке његове поезије (1889), овај проблем расте, шири се, прави све шире кругове, сукобљава. се с истински религијозном чежњом у спевовима „Христ“ и „На висинама смрти“, док напокон не експлодира у „Химнама“, посвећеним свету који пропада (1899—1901). Песник се у овим „Химнама“ уздиже на висине Јова и Есхила; изводи нам пред очи страшну процесију несреће и зла, и немогући их објаснити ни сузбити свемогућношћу Бога запада у хуљење, Тек у новим химнама песник-човек налази утехе и смирења, у вери да патња рађа љубављу која ће ослободити свет. Одјек прометејских борба враћа се и у следећим делима Каспровића, али већ у слабијој узбуђености: песника сад води тиха мудрост, која прожима напосе његову „Књигу убогих" (1916), тај истински акорд лирике, просте у форми али садржајем дубоке, Каспровић припада свакако плејади великих светских песника, Спомињемо даље Леополда Стафа (5!аћ, рођен 1878), ли-

522