Nova Evropa

„Голишан“ Н. Цвијановића.

Још на почетку ове године (види „Нову Европу“ од 11. јануара) обећали смо да ћемо опширније проговорити о .Голишану", одличном и оригиналном преводу Н. Цвијановића избора прича из Киплингових књига „о Џунгли" (у издању књижарнице С. Б. Цвијановића у Београду). Али, код овог нашег посла, није лако писати о свему што би требало, или о чему бисмо радо писали кад бисмо имали више времена. Уосталом, —- како је рекао један наш новинарски садруг баш поводом ове исте књиге (види бивши београдски часопис „Покрет“, од 19. априла 1924), — „о извесним књигама никад није доцкан говорити“. Мако је дакле ова лепа књига изашла још пред преклански Божић, ми смо уверени да није ни сад касно, пред овогодишњи Божић, да је, утолико срдачније, препоручимо пажњи наших читалаца, ако им је досад случајно измакла. А ако наслути други један наш добронамерни приказивачки колега, који каже (види „Илустровани лист", 1. број од 1924) да „ова књига мора врло скоро добити друго издање, или нама уопште није потребна књижевност“, онда би нам било утолико милије да имамо и спољни повод (ако га већ мора бити) да сад пишемо о књизи која је изашла још пре две године. Нажалост, и сад можемо само да набацимо у неколико реченица неколико мисли поводом ове књиге, о којој би се дало толико говорити; мислимо о преводу, да се самог дела, једног од најоригиналнијих и најпопуларнијих новије светске књижевности, уопште и не дотакнемо,

Требало би, пре свега, повести једном код нас дискусију о превођењу уопште, Писало се додуше и код нас доста о томе, често с много познавања литературе о предмету, али је све то било пригодице, и на дохват, тако да појмови о томе шта и како треба преводити нису још ни издалека рашчишћени; и нарочито нису још ухваћена и утврђена начела и општа правила која би важила за превођење на наш језик, и то за превођење са разних језика, и разних књижевних врста и књижевних дела. На другој страни, имали смо и добрих преводилаца — солидних, и полетних, и чак бравурозних — али нико још није утврдио, ко су ти добри преводиоци, и зашто су добри; напротив, дешавало се често како се то дешава код нас и у свему осталом — да се мишљења тако дијаметрално разилазе, да су поједини преводиоци од једних критичара сматрани најбољима, док су их други — каткад чак ради истих преводилачких особина проглашавали најгорима. (Ово последње десило се и са преводом поводом којега ово пишемо: док неки, врло угледни, оцењивачи говоре о њему с највећом похвалом (Т. Маретић, И. Секулић), дотле га други истичу као наказан пример „како

568