Nova Evropa

летић говорио је и владао целу ноћ на томе другом српском сабору, крхајући и обарајући људе, откривајући тајне срца, дочаравајући светле слике, хватајући се у коштац са свима страшилима, побеђујући и кидајући покриваче српске будућности,,. У кући код Чакића, прекопута од Доње Цркве; у кући код Костића, на почетку доњег краја; у кући Маринковића, где је још одседао и сакривао се Карађорђе; у кући Станковића-

Јање, — у свима тим кућама брујало је од гостију и живота, Какве су све те карловачке куће биле славне, добре, и старе |... У све је залазио Светозар Милетић, Позиван, ву-

чен, довлачен и ношен, као узор поштења, храбрости, и врлина слављен, прилика правог Србина и јунака, узвишење срца и душе, куда је цео народ гледао, вођа омладине за којим су сви ишли, војвода и изабраник. Бити с њиме вредело је као главни лек од неродољубља, руковати се с њиме значило је невиност и праведност, а у чијој је он кући био гост, та је

кућа била народна... Још Герман Анђелић није био именован за владику новосадског, још га нису Карловчани као карловачког сина са бандеријом отпратили у Новисад, — још

се Светозар Милетић није срдио на Карловце и на Карлов-

чане !.,.

Светозар Милетић!... Човек без лукавства, чије су очи велике, добре, поштене, и плаве. Човек без рачуна, чија су веровања трагична, — за кога имати значи делити и давати, Човек са душом, уз кога идући губе се и пропадају имеци, куће и салаши, — за идеју. Човек буне и судара. Човек кога су задојиле виле, — страховите снаге, поноса и заноса. Човек говорник, и дика разума. Човек који не познаје умора ни сна, који из друштва иде у Сабор и из Сабора у друштво, без даха, дубоко радостан, увек спреман и готов за нешто велико и опште, Он и троглава аждаја алкохол бију мегдан сваки дан, сваку ноћ и сваки дан, и Светозар Милетић је јачи, он по-

беђује... На кнежевој кући нема кључа ни браве, На овај сабор, кад

се смркне, са сокака и из подрума, долазе ту и навиру чудни гости, Три стражње собе пуне су врелих, узнемирених, и јаких људи, Кад Светозар Милетић устане да говори, бура се стишава. По зидовима се ковитлају мрачне и големе сени, и крхају се преко повешаних пиштоља и ханџара. Кад Светозар Милетић говори, сви престају дисати...

У неко доба ноћи улази нов гост, Сви га гледају: нов, стран, господин, налицкан, висок, укочен, охол, царски официр са много звезда. Домаћин га не познаје. Ко је тог Погледи секу. Откуда овај овамо у ово народно друштво 2 ! Светозар Милетић говори и песницом удара, — сви се заносе и пламте, Али што ће сад тај ту2 Духови се узбунили, устре-