Nova Evropa

успомене којих само он може да издржи терет и да схвати вољу... Идеја Шпаније је тврда као најтврђи метал, компактна, отпорна, и дубока.

Препород од 1898-ме значио је повратак к свести, ново откриће дефинитивне и одређене природе шпањолског бића, Мигуел де Унамуно, са својим Еп #огпо а! саз сто. Анђело Ганивет, са својим Idearium Езраћој, могу се сматрати гласницима овог пробуђења, А око њих, Рамиро де Мезту, песник Антонио Макадо, Азорин, са својим проблемима. о духу и о пучкоме пејзажу, Пио Бароја, са својим авантуристичким романима, па Ортега Гасет (Јозб Отјеба у Gasset), Перез Ајала (Катбп Регех Че Ауајај, млађи али не мање занимљиви и живи, и Евгеније д Орс, са својом афирмацијом оног медитеранског схватања шшањолског проблема, који представља каталонску културу, и Рамон Гомез де ла Серна, са својим срдачним и свечаним експериментисањем физичке и моралне ревизије свога времена, и још други, пронашли су и држе нит која их, преко њихова личног лабиринта, спаја са неизбежном традицијом, и пропатили су оне пријатне GOлове који су од њих стварали усамљенике. Данашње прилике Шпаније деле те писце од њихове публике, јер од времена откако је романтик Лара повикао расплакан: „Писати у Мадриду, то је пропиштати у несрећи!“ — није у интелектуалној еволуцији нације настао нити најмањи преокрет или културни прогрес, Незнање средње класе, непостојаност образованих сталежа, нека необична посвемашња апатија и апсолутна андиферентност за сваку интелектуалну и грађанску вишу наобразбу, уз социјалне прилике у које се овде не можемо ближе упуштати, све то чини да писци живе изван своје расе, коју тако добро познају, и осећају се солидарни само са мртвима и с оним неизвесним важним чиниоцем који се зове „народном душом“.

Често се говорило о шпањолском индивидуализму, и њиме се тумачила немоћ овог народа за извођење колективне акције! у њему се тражио разлог његова политичког нереда, његове економске и војничке инферијорности. Тај индивидуализам такођер тумачи како се шшањолски интелектуалац бори у посвемашњој пустињи и посред опћените индиферентности. Али је потребно употпунити овај појам шпањолског индивидуализма с оним феноменом који се зове шпањолски адамизам, чиме хоће да се рекне, да се сваки шпањолски уметник налази у положају Адама, првога човека: никакве практичне поуке није добио, не ослања се ни на једну школу нити на неки правац или експерименат; настаје сам, слободно, и има све сам да започне и сам да изуме. Гоја, например, појавио се у половици века посвема незнатног, и није оставио за собом ништа до своје дело. Ипак постоји вез који

188