Nova Evropa

уласка у Отаџбину — поред краља Петра и краљ Никола 2" Заиста, војно-политичко питање необичнога обима и велике промућурности које ће обесмртити име свога аутора!,.. Закључак из горњих речи ђенерала Пешића извео је његов друг и шеф у Рату, ђенерал Живко Павловић (у своме одтовору под тачком 8.): „Врло је интересантно, када ђенерал Г. Пешић, поводом свога фаталног писменог предлога краљу Николи за сепаратни мир с Аустро-Угарском, наводи ово:" (следује горњи ставак). „Овде се јасно види отсуство здраве памети, као и сопствено признање ђенерала Г. Пешића, да је заиста он био кривац за капитулацију црногорске војске", То је бар јасно, и ту је даљи разговор излишан, Је ли то требало Господину Ђенералу2 ,..

Али ствар с овим није још скинута с дневнога реда, Г. Живко Павловић наставља, одмах овако; „По приватним информацијама, 10, децембра 1915 године, приликом нашега повлачења на Јадранско Приморје, свратио је на Цетиње председник наше Владе Г. Пашић, Био је примљен од краља Николе, и том му је приликом саветовао, да Црногорци треба да вежу своју судбину са судбином Србије, и да са Србијанцима оду пут Арбаније и тамо чекају помоћ Савезника, Дакле, председник наше Владе, Г. Пашић, саветовао је краљу Николи да не тражи сепаратан мир и да не издаје Србију и Савезнике, што је, с погледом на наше заједничке интересе, било сасвим на свом месту, Докле је Г, Пашић радио у овом смислу, ђенерал Г. Пешић, као Начелник Штаба црногорске Врховне Команде, радио је сасвим противно идејама Г, Пашића и нашим интересима, па нама, својим критичарима, одговара, да смо ми и сувише слаби да схватимо војно-политичка питања тога обима, Каква уображеност и охолостг!,,."

Насупрот овом мишљењу и веровању ђенерала Павловића,

стоје тврдње Г. П, Пламенца, да је пуковник Пешић радио несамо у споразуму већ и по инструкцијама које је добио од Г. Пашића, и то усмено и (између 30. и 31. децембра касно у ноћи) телефоном из Скадра, на Крушевцу код Подгорице, где је био са краљем Николом, којему је онда поднео свој фамозни Реферат ОБр. 9034, те услед којега је дошло до тражења мира од Аустрије, Тиме се отвара ново поглавље овога питања, које треба расветлити. Ми ћемо учинити први корак у томе правцу објављујући у овоме броју „Нове Европе" једну белешку из успомена Г. Настаса Петровића, под натписом; „Г., Никола Пашић у Скадру и Сан-Ђовани-ди-Медуа“", из које ће се лепо видети како је и велики радикалски вођ схватао своју дужност и своју мисију у оним тешким данима.

М, Ћ.

347