Nova Evropa

октобра 1918: Црногорцима, на Бадњидан 1918): „Питање Црне Горе није питање династичко; оно представља један велики

принцип — права, слободе, и воље народа |...“ Краљ и Влада су, у свим тим значајним документима — који су огледало читавог једног перијода тешке и неједнаке борбе —, као пу

прогласу прногорском народу од 22, јануара 1919 (упућену на приједлог Предсједника Вилсона и Конференције Мира) тражили: да се црногорски народ слободно изјасни, те да народна воља буде суверена. Краљ је био готов на све жртве, па то и наглашује у реченим историјским прокламацијама, — само не на жртву части и права Црне Горе! Поколења ће се пред њоме клањати, као и пред гробом Краља и Краљице, чије кости бораве ван родне груде.

Народна Скупштина у Биограду требало би да устане на ноге, да скине капе, па — уз побожан узвик, да кликне: „Част Црној Гори, заточници мријет навикнутој! Опрости нам, Боже и Црна Горо, што смо вријеђали твоје ране, прими нас опет на братско срце, готови смо да исправимо све неправде, —- нађимо начин братског споразума, равноправности, и помози да на њему зидамо будућност,“ — Без тога, никад неће бити свијетле будућности, и више ће изгубити нападач него нападнути. Далека прошлост Зете и Рашке за то нам даје примјера,

Наши докази и документи о улози Црне Горе у Рату такве су природе, да би били посљедња ријеч у том погледу. Но и без њих, свако зна да је Црна Гора и у Свјетском Рату — иако од свахог напуштена — извршила своју улогу братски, савезнички, како приличи њену имену и традицији. Њене муке и жртве биле су, сразмјерно, веће него ичије; њену самопожртвовању нема равна у историји ратова и народа! — Ето и ђенерал Петар Пешић, у Рату делегат Врховне Команде Србије у Црној Гори, и начелник Врховне Команде Црне Горе, у службеном „Ратнику“ потврђује ову истину. Поред свега, дојучерашњи Министар Војни и друг дугогодишњег предсједника Владе Г. Пашића, изнио је извјесне истине, и дао одличну подлогу да се процес покрене — на темељу самих званичних докумената Србије.

Студија Г, Пешића је оптужба противу Владе и Врховне Команде Србије, која му и не одговара кад овај предочава катастрофу Црне Горе ако јој се не притекне у помоћ транспортима, храном, муницијом, итд.. Ондашња власт Србије неће ни да чује за предлоге о грађењу пута за колски саобраћај, те везу између Србије и Црне Горе (Пећ-Андријевицај. Ђенерал Пешић предочава очајно стање Црне Горе: „Глад је неизбежна, а са тим и све последице, Већ данас војска и народ незадовољни су и јавно прете побуном; осећају се сви предзнаци револуције у земљи, ако се народу не

368