Nova Evropa

Вилзонов одговор тумачи тако као да је, у свом последњем делу, уперен директно противу личности нашега Цара. Министар-председник и Министар Војни мисле, да текст Ноте не допушта другога тумачења, и прикривена форма изражавања има, по њихову мишљењу, једино да створи могућност да се тешки корак учини добровољно, У сваком случају, поменута лица изјављују да се мора отворено изнети пред Његово Величанство, да непријатељ неће дати прихватљивога мира ако не буде принесена велика жртва.“ Истога дана, и царски посланик Ромберс из Берна шаље телеграм кнеза ХоенлоеЛангенбурга Канцелару, који почиње речима; „Овај час дознао сам из веродостојна извора, да се из последњег дела данашње Вилзонове Ноте може закључити, да би само абдикацијом Цара био постигнут, колико-толико, прихватљив мир", То је било јасно,

Питање Цареве абдикације било је на тај начин постављено само од себе. Вође „независних социјал-демократа" изнели су били у Рајхстагу већ отворено захтев о абдикацији. Али су и људи конзервативног расположења видели већу томе једини спас. Вилзонове ноте деловале су међу њима као оштар бич којим се шибало по нервима народа: народ је жеднео за миром, а ни преговори о примирју нису још могли да буду започети, јер се као запрека томе јављао, у очима све ширих маса, — Цар, Да је абдикација и Цара и Кронпринца једини излаз из замршене и тешке ситуације, то је постајало све више јасно и самоме Канцелару.

Принц Макс Баденски —- принц, који је имао репутацију либерала —- примио се био канцеларске дужности с искреном намером да ради на зближењу између Цара и народа. Он је несамо знао да уведе у своју Владу представнике левичара, већ је изишао усусрет жељама немачкога народа и његова представништва с реформама које је проводио. Да би заштитио личност Цара, и одбио последњи Вилзонов удар, он је покушао да му оштрицу окрене против „самовољне власти“ уопште, па је у Рајхстагу поднео, на брзу руку израђен, законски пројекат о успостављању Војнога Министарства за целу државу, на чијем би челу имао бити Министар одговоран Парламенту. На тај је начин стављен војни апарат, с чијом је помоћу монарх вазда раније могао да наруши мир, под непосредну контролу народнога представништва. Само што вође армија нису могли одмах да усвоје овај курс, и баш у време кад су Канцелар и Министарство Иностраних Дела чинили све напоре и уступке да ублаже тежину положаја, да би омогућили почетак преговора, баш у то време, немачка. Врховна Команда учинила је врло неопрезан корак изјављујући, на сав глас, да су услови које је непријатељ поставио потпуно неприхватљиви, и да се борба мора наставити. То је било