Nova Evropa
пеба упо, зуоје ујазш о перпгпауапје обтатлсепе геајпозН, da isprosi oslobodjenje, Čovek moli slobodu, — u njegovu glasu nema više akcenta borbe, u njemu je akcenat molitve,
Ova molitva u Mikelandžela izražava meograničenu potrebu, strašno i stalno obnovljeno zazivanje slobode, koje prolazi kroz sve stepene tuge i emocije, i budi čovečanski glas u svim srcima, On je božanski prosjak, — prosjak koji ne traži ovu ili onu stvar, već samo ono što nije svet, Njegova potreba za Bogom je neprestana i neograničena, kao potreba za kruhom, Otuda jadikovamnje, što se trza neobuzdano svakiput kadgod pogleda na vlastitu osobu, u kojoj mu se beda sveta predskazuje cela koncentrovana i neizmerna., Samo htenje, koje vapije za Bogom, otrovano je svetovnošću; ono nema šiljak ni oštricu, ali je dvostruka i impotentna činjenica:
Vorrei voler, Signor, quel ch'io non voglio Tra il foco el cor di iaccia un vel sasconde Che 1 foco ammorza, onde non corrisponde Та реппа all opra e fa bugiardo "1 foglio,
{Hteo bih da hoću, Gospode, ono što neću, Izmedju vatre i srca od leda krije se veo Što vatra irne, te ne odgovara Pero delu, i čini da laže list,)
Ima časova kad žalost prekrije celu površinu njegove duše, kao da se plima diže i potopi smirujući ono više nego čovečansko mučenje u tugu, prepunu čovečnosti, Onda se običan oblik krika i zazivanja ublažuje u neobičnome obliku melankolične elegije, u kojoj se želja tek predskazuje, i pronalazi poneki akcenat koji nije više samo njegov, Mikelandželov, već je sladak, po-
“
nizan, i širok baš kao život čovečji, {Vidi sonet »Noći«.)
Napor i potreba — atlet i prosjak: ta se dva momenta u Mikelandželovoj duši ne seku, nego se naprotiv slažu, i slede po istoj liniji koja polazi od sveta da se izgubi u Bogu, Oni označuju temeljni kontrast prema realnosti, koji je karakterističan kod svih velikih platonovaca, tendencu da se sve realno preobrati u idealno, Ova tendenca u Mikelandžela obuhvata sferu intelekta isto kao i onu srca; to je u пјеба osećaj koji se spaja sa njegovom ličnom jednačinom, ili, još bolje, to je dubok i neminovan instinkt koji daje ključ čoveka i dela,
Ono što se stavlja nasuprot ograničenju, medjama, svršenim slvarima, kad mi zamišljamo, zove se različnim imenima: m eograničeno,apsolutno, Bog; ali kad Sa mi osećamo, zove se jednim imenom: lju b a v, Mikelandželo, dakle, kao što teži Bogu, teži takodjer i ljubavi; on je, možda, najstrasniji ljubi-
319