Nova Evropa

ширим границама остварити све словенске аспирације, узрок томе биће ванредне прилике,““) Још је додао и једну учтиву реченицу, да не би било саветно да Србија у то критично време остане „без мудрог и искусног руководиоца“. Неприлика у којој се Сазонов нашао сасвим је природна, будући да се је био обавезао према Савезницима да чува тајну наспрам Србије,

Али се међутим за неке чињенице сазнало у Нишу, и Скупштина, која је наравно осећала много југословенскије него сам Премијер, поче да бива узнемирена. 28. априла, одговарајући на једну интерпелацију пок, Драже Павловића, Патшић је нашао веома згодну формулу — да „прави интерес Италије не лежи у присвајању овог или оног града и отока, већ у споразумевању са Србима, Хрватима, и Словенцима“. Напокон, 6. маја, предала је Српска Влада једну ноту Трубецком, да је достави Петрограду, којом тражи уверење, да „питање уступака још није решено, и да су измене у споразуму с Италијом још увек могуће, и да се неће доносити никакве даљне одлуке у погледу граница у Банату и према Мапарима а да се не пита за мишљење и Србија", и „да ће народ српско-хрватско-словеначки бити уједињен у једну државу, и да неће бити подељен у више држава". Овај је докуменат први пут објавио (1922) М. Ђорђевић, званични бранилац Пашићеве политике у Рату („Србија и Југословени", стр. 62), који међутим не каже, да ли је достављен само Русији или и Западним Силама; у сваком случају, он је остао тајном под седам печата за све време Рата, о којој југословенскн прваци у емиграцији нису имали ни појма, сматрајући напротив, заједно са својим енглеским пријатељима, да се Србијанска Влада држи потпуно пасивно.

Ова тајанственост била је скроз типична за методе Пашићеве дипломатије, Он је, у својим плановима и бригама за Србију, рачунао са југословенским избеглицама као са нечим што би му могло требати, па их стога снабдевао великодушно пасошима, и дозвољавао им пуну употребу шифара при посланствима за поруке и извештаје, Али он њима сам никад

") Ове и друге депеше, које су објављене још 1917 од Совјетске Владе, и које су употребљене од Дра, Ситона-Ватсона и других познатих историчара, појављују се с времена на време по нашим дневним листовима, као „нешто ново", уз коментаре веома површне иако претенцијозне. То су, већином, закаснела објављивања преписа појединих аката што су их неки наши чиновници конзулата, или чланови Добровољачке Легије, на брзу руку и без система, преписали из архива Министарства Иностраних Дела после Револуције (Мита Димитријевић, Цемовић, и другиј. Њих треба читати с резервом.

Уредништво „Н. Е".

13