Nova Evropa

речи, — њих је изустио један обичан трупни официр. Исто тако, на Калимегдану, један инжињерски потпуковник разоружао је једног жандара који је хтео да употреби свој револвер противу манифестаната, То је било расположење целе војске, и маса је правилно схватала ове гестове, па је на онај повик водников једногласно узвратила ускликом:; „Живела Војска"... Још мало па да, место оружаног сукоба између трађана и војске, тога пробног дана, дође до општег грљења на улици!.,. Као последица овог прећутног споразума између народа и војске дошао је — 29. Маја.

Данас, после више од двадесет година, кад је Светски Рат испретурио многе монархије без пролића крви, чини се завереницима прекор: зашто су 29. маја 1903 прибегли одмах последњем средству, убијству Краља и Краљице, и то још на онакав начин 2 — Треба мало дубље ући у ствар, пре него што се суди.

За последњих година свога краљевања, Александар Обреновић и Драга Машин били су у великој мери презрени и омрзнути од народа. На страни, нарочито у Аустро-Угарској, на рачун Српског Двора кружиле су свакојаке ружне и непристојне шале, Уз то, две народне династије, које су у међусобној борби бескорисно траћиле народне снаге, лежале су као неко проклетство над земљом, сметајући јој још од Устанка (1804—1813) да се мирно и правилно развија. Дошаптавање и потказивање „антидинастичарством“ постало је било, за неспособне и покварене елементе, најсигурнији пут да се успе у државничкој каријери. Већ ове чињенице биле су довољне, да се младим и револуцијонарним духовима и главама смрт последњег Обреновића учини политичком и државном нуждом, да би се династичко питање једном за свагда скинуло са дневнога реда. Више је него сигурно, да Александар Обреновић не би био изгубио главу оног 29. маја, да није био једини и последњи изданак дома Обреновића, јер би, у противном случају, његова насилна смрт још више замрсила династичко питање, Противници новога режима у земљи нису се устезали да започињу преговоре са страним принчевима"), и ванбрачним сином краља Милана и Артемизе Христић; шта

“) Јуна месеца 1905 отишла је била једна „нарочита мисија" у Лондон да — преко Чеде "Мијатовића — понуди србијански престо војводи од Конота (Соппаџоће), (Види о томе чланак Чеде Мијатовића, „Моје познанство са краљем Петром" у „Цицварићеву Дневнику" од 27. јануара 1923.) Да је Г. Мијатовић случајно и именом споменуо чланове ове „мисије" („један између њих беше бивши пуковник, други бивши окружни началник, а трећи угледан трговац“), ко зна где бисмо их данас видели, — да ли далеко од Двора7...

415