Nova Evropa

рибаре који су га знали још у другој му младости, са дугом црном косом, и с оним погледом пролетерског радника („мастероBOJ") који још ни сада није ишчезао са његова лица, и полетео би у Лондон, у Женеву, у Берлин, или касније у Москву, да се посаветује са својим пријатељима, или да суделује у духовној обнови своје земље, Али то су били само часови, који нису никада успели да угуше осећај уметника, за кога и револуција. и реакција значе прелазне фазе обичне ефемерности живота, пред којим стваралачко дело остаје као недокучна вечност. У зими и мразу револуцијонарне Москве, док му се Љењин исповедао, како не може да поднесе да он једе а да сви око њега умиру од глади, Горки је чезнуо за самоћама и за сунцем Сорента, и оставио је једне мрачне ноћи, када је свако сумњао и нико није веровао, своју земљу у патњи, разјађен и сломљен више него икада раније, са још већим презиром у души на све оно што је руско и што се руским зове, Ко зна хоће ли му то икада бити опроштено... Више пута и сада, лутајући уз ове витичасте стрмени и мокре залеве, он се зауставља и разговара са сенама прошлости и сусреће своје пријатеље.

Међу њима, ЈЉењин је први. Горки прича, у својим „Успоменама““) на црвенога цара: — Била је у њега нека врста магнетизма, која му је привлачила срца и симпатије радника. Он није говорио талијански, али рибари Каприја, који су видели Шаљапина и некоје од осталих истакнутих Руса, по некоме инстинктивном нагађању, распознали су непосредно у Љењину изразитију личност. Он је умео да се смеје искрено, и његов је смех освајао. Био је то смех човека који ма да савршено распознаје дивљаштво и злобу људску и акробатске лукавштине мозга, зна ипак да се сигра детињском најивношћу „нишчих душом“. Стари рибар Бовани Спадаро говорио је за њега: „Само поштен човек може да се смеје тако као он". Љуљајући се у лађици по плавој и као небо ведрој површини, Љењин је без трске пецао рибу. Рибари су му тумачили, да мора да извуче конац, нетом осети да му се затресе:

— Cosi: drin, drin! Capisce?

А он је одједампут извукао рибу, повикао и занео се одушевљењем детета и страшћу играча;

Ah, ah, Drin-drin!

Рибари су се нато сви смејалн веселим и заносним смехом, као деца, и прозвали су га;

Signor Drin-drin,

„Када је отпутовао", — завршава Горки — „питали су ме вечито: — Како сињор Дрин-дрин2 Где је сада7 Је лига. Цар ухватио 2"

") В. М. Горки, „Гешпте ећ је раузап гикке" (5. Кга, Париз, 1925).

292