Nova Evropa

претпоставити да је хтео рећи: и да се више не врате, јер би то било врло, врло опасно,

Још неколико речи о ономе што је Г. Вукићевић упутио на моју личну адресу. | „Републиканство Г. Стојановића било је, до Рата, једна логична и виша форма демократије. Сада, међутим, Г. Стојановић наседа радикалима: детронирани конвентовци вичу „да је народ јачи од сваке власти“, а IT, Стојановић очекује политичку корист од борбе која би се повела између „божанског“ права владаочева и „природног“ права народа, због поремећене равнотеже, Ту нема ни логике ни проницљивости. Узмимо, да су ови избори дали Г. Стојановићу преко 150 присталица у Скупштини, — ни тада облик владавине не би био промењен у држави..." Иако сам раније сматрао, да је „републиканство једна логична и виша форма демократије", ја нисам био зато да се оно и код нас уведе, што сам до 1906 године веровао да се и у монархији може доћи до демократије, Па и после те године, иако сам се разочарао, мирио сам се с монархијом, јер нам је за вратом била Аустрија, а од апсолутистичке Русије очекивали смо да нас (и у своме интересу) заштити. Кад је, после Светског Рата, нестало велике Аустрије и у Русији нестало монархије, постао сам присталица републиканског федеративног облика владавине у новој раширеној држави, и то колико због тога што верујем да се само у њој може развити права демократија толико и што сам убеђен да бисмо кроз њу несамо учврстили нашу државну заједницу с Хрватима, и Словенцима. него је евентуално и проширили, Нисам ја никакав апсолутни обожавалац парламентаризма. Напротив, ја сам му велики противник зато (да поменем само најглавније); што партије — да би добиле већину (а с њом и владу) — кваре, лажу, и корумпирају, преко својих агитатора, народ; што оне стварају партијско чиновништво, које силом власти терорише чланове других партија; што се посланици не задовољавају да само контролишу владу, већ хоће и да владају: уцењују владе својим захтевима за личну корист или корист свога краја, и врло активно се мешају у постављање и смењивање чиновника, те ови — угађајући на једној страни утицајним посланицима а с друге министрима — не могу подједнако строго да примењују закон над свима грађанима; што владе, да би држале већину (а с њоме и власт) у много, врло много, случајева попуштају тим посланицима-уцењивачима, и што, по правилу, партије прво воде рачуна о себи па тек онда о народу (или држави) као целини, Све су то велике и неизбежне мане парламентаризма (нарочито у младим државама); али га ја опет браним, јер досад није измишљен ниједан други начин управе који би у уставној монархији могао заштитити демократију од

381