Nova Evropa

одредбама којима се уређују слични случајеви, било према самим начелима на којима је закон саздан.

Из овога излази, према тому, да позитивно право није такове природе да би повлачило за собом различна, па и супротна, тумачења као неизбежну последицу, Који су дакле прави узроци управо невероватном разилажењу у тумачењу позитивнога права г — Прави су узроци, да одмах употребимо праву реч, површност или неспособност оних који, било у теорији било у пракси, примењујући законске одредбе, тумаче законе, Ова површност и неспособност познаје више степени: оне се крећу између наопаког схватања и најаснијих и наједноставнијих законских одредаба, или непознавања и неразумевања основних правних појмова, и неспособности, односно немарности, да се ухвати прави смисао одиста нејасних и заплетених законских прописа. Али, и код најнижег степена, реч је ипак о неспособности или површности, јер је несумњиво да једно законско наређење може имати само једно значење а не више различитих значења.

Ако посмотримо, и узмемо за мерило, просечну правничку способност и темељитост, мораћемо признати да ове код нас стоје на врло ниском степену. Нема науке са тако чврстим темељем а да се тако лакоумно и произвољно третира од својих представника, као позитивно право, При тумачењу законских прописа постављају се таке хипотезе као да се ради о истраживању непознатих и недокучивих појава у свемиру а не о позитивним правним одредбама. Одредбе које предвиђају изузетке тумаче се као начела; прелази се произвољно преко јасних и једноставних законских наређења; принципи који се једампут сматрају неприкосновенима други се пут газе с највећом безбрижношћу; једампут је текст закона једино меродаван, другипут је он „пука формалност“; поједине законске одредбе ваде се из састава осталих наређења и тумаче се саме за себе; уопште, упушта се у тумачење мако се у исти мах признаје да су аргументи који говоре противно на закону основани! Бране се становишта нестручњачким, штавише демагошким фразама, па се често и јасни осећај који произилази из самога закона настоји угушити лажном фразом, да је заузето становиште „једино логично и исправно“! Ту неспособност и површност граниче, дабогме, већ несавесношћу и безакоњем,

Кад говоримо о неспособности, мислимо ту на ону душевну особину услед које човек није кадар да се удубе у предмет који расматра, — да схвати и захвати суштину ствари, те да је онда јасно и самостално образложи. Апсолутно узевши, тако схваћене неспособности има мали постотак; али је зато велики постотак оне неспособности која је резултатом занемаривања наших умних снага. То је оно душевно

75