Nova Evropa

замишљенога и стварнога била је превелика и преболна, отуда разочарења, неразумевања, и неправедни прекори. Никад Грчка није била мање схваћена и неправедније вређана. Сам Жан Васт је лепо објаснио узроке свога разочарења: „Приспех у Атину са унапред спремљеном залихом дивљења“ ; и мало даље: „Песници који су опевали једну земљу и населили је јуначким подвизима, бацили су у неку руку колорит својих описа на сама места; ми их посматрамо само кроз призму њихових песама“, У томе и лежи несрећа данашње Грчке, што су је посматрали кроз призму песама и романа; она Бартелемијева „будоарска Грчка" одударала је и сувише од ове стварне, са још крвавим ранама од ратова и борбе. Грчка и Грци дакле веома лоше пролазе и код Деларојера: „Свуда се виде само градови у рушевинама, пусте равнице и пресахнули потоци. Каква разлика између тога и оне тако живе и тако сјајне Грчке писаца и песника“... Он је пун сарказма за јунаштво Леонидиних потомака: „Кад су под оружјем једни спрам других, они се туку из такве даљине да је право чудо ако има и неколико мртвих и рањених... Ти грчки војници, који се у шетњи поносно шепуре својим оружјем, ти војници тако немилосрдни према. слабима, тако горди у својим празним зачикивањима, тукли су се по улицама између себе песницама, док су им пиштољ или нож стајали за појасом...“ Атина му се свиђа са својим рушевинама, „јер се тамо иде с намером да се походе мртви“, Он претура „са страхопоштовањем“ парчад од мермера, диви се свему ономе што су „време и обест људска“ оставили читаво. Нема довољно оштрих речи да осуди лорда Елгина, који је, тобож из чисте љубави према уметности, скинуо барељефе са Партенона и пренео их у Енглеску, своју отаџбину; назива га „највећим модерним вандалом“. Општи утисак био је јадан. Нарочито га је запањило, и огорчило, што му се учинило да код Грка нема никакве идеалности, него само обично ситничарење, „Одох из Науплије

са срцем пуним бола због оног што сам видео од Грчке и од Грка,.."

Из Атине су, праћени француском ратном лађом Геније, отишли преко Родоса и Кипра у Бејрут (6, септембра). Ту сунчану сиријску варош изабрао је Ламартин за стално боравиште. У близини града, усред маслинова и дудова дрвећа, најмио је неких пет кућа, које је преправио и удобно наместио. Тих кућа више нема. Анри Бордо, који је после Рата путовао по Истоку, тражио је да види те куће, али није могао утврдити чак ни место на коме cy Omme („Revue des Deux Мопдез", јуни—јули 1925, чланак „Кедрова тајна“). Крајем септембра. почео је организовати караван за путовање у Јерусалим: купује четрнајст арапских коња и опрема их раскошно. „Поштовање које указују Арапи" — каже Ламартин да би образложио

117