Nova Evropa

Махмуду и бунтовноме Мехмет-Алији, кога су кад јавно кад тајно помагале, увереве да ће он на крају изићи као победилац; чиниле су то из разлога што су желеле да у Цариграду имају свога човека, који би својим генијем и својом организаторском снагом представљао озбиљну препреку Мо-. сковскоме Царству. Међутим, оне су у Махмуду изгубиле сигурна савезника „хотећи да нечасно стекну јачега него што је он", и дочекале су да се султан баци у наручје рускоме диву...

Почетком јула 1833 било је припремљено све за полазак Ламартина и његових сапутника из Цариграда. Због страховитих врућина и болешљивости госпође Ламартин, која је била непрестано утучена од смрти своје кћери, Ламартин је одлучио да одложи свој полазак за неколико недеља. Жеља за повратком у домовину била је толико јака у Деларојера да му је „јелан дан изгледао као један век“, те опазивши то, Ламартин пристаје да се раставе, и ставља на расположење њему и де Парсевалу једне од кочија које је најмио за себе. Тако једанајстог јула 1833, носталгични Жан Васт Деларојер и Амеде де Парсевал крећу из Цариграда на пут дуг од прилике 215 миља, у простим кочијама, имајући за вођу једног Турчина који их није разумевао. Уместо оружја, они су са собом понели табак хартије са неких педесет реченица у којима су била садржана најпотребнија питања. Треба истаћи да су путовали неузнемиравани, „Ми смо превалили тај пут у потпуној безбедности, нигде нико није покушао да злоупотреби наш положај, Има ли културне земље о којој би путник могао дати такво сведочанство“ На нашу велику жалост, доктор из Ондскота скраћује описе, прелази муком преко пуно ствари које бисмо желели знати. Шта је узрок томе7 Он је врло прост, Као ни Ламартин, ни Жан Васт није пошао да тражи и проучава нове народе. Само, док се песник у току путовања заинтересовао за земље којима је пролазио, у намери да што боље обавештен проговори у Скупштини о проблемима Истока, дотле се Жан Васт, немајући политичких амбиција. није трудио у толикој мери да сакупља белешке о племенима на која је на своме путу наилазио. Без воље и потребе да прибира себи документацију, он не одступа од првобитног циља: да види остатке славне прошлости, и само њих; ништа га се друго не тиче, И што помиње о нама, то је некако узгред, по кроничарској дужности. Он вели изриком: „Сад ће описивање мога путовања бити брже, земља коју ћемо пропутовати није више земља успомена, трагови од корака крсташа који су њоме прошли истрли су се, ништа више не потсећа на њих, и ништа не узбуђује". Знамо да је Ламартин, чији ум и душа беху мало друкчијег састава, нашао Ћеле-Кулу да га ипак узбуди.

121